Dubravka Stojanović, Krokodil
Dubravka Stojanović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Mislim da su Beogradu nacionalizam i ratovi „slomili kičmu“, pa sad tako taljiga i parohijalno čeprka po sopstvenom pupku, ne dižući pogled, ne razumejući više svet oko sebe, kaže istoričarka Dubravka Stojanović u intervjuu za Nova.rs.

Novu rubriku na portalu Nova.rs „Gde je sad tvoj Beograd?“, u kojoj ćemo se baviti isključivo našim glavnim gradom i njegovim stanovnicima, počinjemo sa istoričarkom i profesorkom na Filozofskom fakultetu, Dubravkom Stojanović, jednom pravom Beograđankom, u najboljem smislu te reči. Njena knjiga „Kaldrma i asfalt: urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914” (Udruženje za društvenu istoriju, 2008) sjajno opisuje jedan davni Beograd i sve njegove probleme tokom razvoja, ali i pored toga, Dubravka Stojanović je osoba koja voli Beograd i generalno zna puno o njemu.

U kom delu grada ste odrasli i kako se sećate svog detinjstva u Beogradu?

– Odrasla sam u onom delu ulice Kralja Milutina koji se tada zvao Đure Salaja, a danas Desanke Maksimović. Bez obzira na kasnija seljenja po raznim krajevima grada, to je ostao Kraj. I danas se uvek trudim da prođem tom ulicom, čak i onda kad mi uopšte nije usput. Tu su mi bili i vrtić i osnovna škola i gimnazija, pa se moj deda šalio da ću sigurno upisati Pravni fakultet da se ne bih ni slučajno odatle pomerila. Ali, eto skupila sam svu snagu sveta i uputila se čak do Knez Mihailove, do Filozofskog, zbog čega sam zavolela i taj kraj. Ali, detinjstvo je vezano za Tašmajdan. Tek sada shvatam koliko je to skučeno, koliko sam ličila na kućnog ljubimca koga izvedu da se istrči. Ali tad mi je bio bio ogroman prostor slobode, takoreći avantura! Sve je tu – i park, i bazen, i klizalište, i Šansa, i Madera. Pa, šta ćete više? To je ceo svet.

Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

Kada vas uhvati nostalgija kada ste negde u inostranstvu, šta vam iz Beograda prvo padne na pamet, šta je vaš lični simbol grada i zašto?

– Cvetni trg! To mi je nešto mnogo važno. Za mene je tu centralna institucija samoposluga! Otvorena je još 1958. godine, kao prva moderna samousluga i u nju se išlo kao u potrošački hram. Dolazili su ljudi iz svih krajeva grada, kao u muzej. Bila je simbol tog jugoslovenskog sistema, „socijalizma sa ljudskim likom“, koji je svoje građane zavodio zapadnim stilom života, iako je u suštini bio vrlo daleko od toga.

Onda je tu, malo dalje i nešto kasnije, napravljena Beograđanka koja je konzumerističku religiju podigla na novi nivo, sa više spratova pokretnih stepenica, pa se tu išlo skoro kao na izlet. Nije beznačajna bila i jedna prilično neugledna poslastičarnica preko puta samoposluge. Pošto inače ništa nisam jela tu sam otkrila tulumbe, pa me je deda posle škole tu vodio i nekako na prevaru sam stigla do toga da sam mogla odjednom da ih pojedem osam! Vrlo značajna institucija bio je hotel Park, gde se bežalo iz škole od prekoputa, u vremenu pre nego što su uopšte postojali kafići. I onda, malo niže, Zona Zamfirova, isto sigurna kuća. Pa onda, naravno, Cvetić – jedan od prvih kafića, u kome je uvek bio neko. Tih nekoliko stotina metara mi je „kolevka“, to mesto uvek pomaže.

Foto: Vladislav Mitić/Nova.rs

Koliko se Beograđani danas razlikuju po karakteru, temperamentu i stavovima u odnosu na vreme vaše mladosti? Da li su ratovi 90-ih promenili DNK Beograđana?

– Za mene je on tada bio svetski grad. Sedamdesetih, kada sam išla u školu, mnogo smo putovali, ali se između evropskih gradova i Beograda, bez obzira što nije imao tu lepotu, nije osećala bitna razlika. Kao da se Beograd uvek pravio da je lepši, važniji i veći nego što jeste. Tada, kao glavni grad velike i važne države, imao je argumente da se pravi važan, stalno su dolazili svetski državnici, održavala su se velika svetska sportska takmičenja, na FEST, BITEF, BEMUS dolazila su svetska imena. Beograd je uživao i kočoperio se u toj ulozi kosmopolitskog centra i to mu je dobro stajalo. Onda su došle osamdesete i kriza Jugoslavije, nestašice, restrikcije struje, uvlačio se strah, osećao se nacionalizam.

Ali, bar početkom te decenije bilo je još uvek mnogo optimizma, bio je to vrhunac jugoslovenskog roka, novog talasa, filma, pozorišta i jednog osećaja da je stupila nova generacija koja je suštinski jugoslovenska, sveža, talentovana i koja donosi nešto stvarno novo. Zato je kao ogroman šok došla pobeda nacionalizma, baš kao neka osveta tome novom što je nastajalo. A onda su došli i ratovi, Beograd je postao glavni grad male države pod međunarodnim sankcijama, odbačene od celog sveta, kažnjene zbog ratova koje je vodila po državama nastalim raspadom Jugoslavije. Ljudi su masovno bežali odavde, a Beograd je sebi dozvolio da ostane zarobljen tom destruktivnom ideologijom koja guši, sužava vidike, mrzi sve oko sebe i nužno od grada pravi palanku.

Dubravka Stojanović
Foto: Nova.rs/video

Doduše, tokom Miloševićeve vlasti Beograd se i borio, od prvih izbora centralne gradske opštine dobile su opozicionu vlast, od izbora i protesta 1996-1997, i ceo grad je bio oslobođen. Ali, od dolaska naprednjaka na vlast Beograd je sebi dozvolio nešto što je retko kada u prošlosti činio – da pristaje na sve, pa i na samouništenje. I više nema snage ni da bude svetski, a ni da se pravi da je to. Mislim da su mu nacionalizam i ratovi „slomili kičmu“, pa sad tako taljiga i parohijalno čeprka po sopstvenom pupku, ne dižući pogled, ne razumejući više svet oko sebe.

Knjiga “Kaldrma i asfalt” je doživela veliku čitanost, ljudi vole da čitaju o starom Beogradu. Prošlo je više od 100 godina od tog vremena koji se opisuje u knjizi, šta je to što je ostalo isto u našem gradu?

– Suviše toga. Radi se i dalje stihijski, bez ozbiljnog plana i promišljanja o gradu i, pre svega, o njegovim građanima. Rade se fasade, ali ne i ono iza njih. Ne radi se infrastruktura, ono što je za grad ključno, jer je to skupo, teško i ne vidi se. Sve je nesolidno – radovi traju predugo, rezultati traju prekratko. Ulice se kopaju po više puta, pa na kraju pukne cev u kraljice Marije koja je godinama rađena! Prvo se uradi ono što treba da bude poslednje, pa iz početka. Stalno zidamo kuću od krova, kako su govorili kritičari gradske uprave početkom 20. veka.

Zato je za mene pitanje beogradske kanalizacije paradigmatično. Krajem 19. početkom 20. bilo je potrebno da prođe 35 godina od trenutka kada je čvrsto odlučeno da se kanalizacija napravi do kopanja prvih kanala. U knjizi Kaldrma i asfalt sam baš probala detaljno da analiziram u čemu je bio problem, šta su radili 35 godina dok se kanalizacija slivala ulicama grada? I znate šta je zaključak? Tadašnje vlasti su do pitanja novca i finansiranja radova za kanalizaciju došli tek na kraju, posle tridesetak godina! Do tada je jedna stranka bila za to da kanalizacija ide u Dunav, druga u Savu. Jedna da se zajam uzme od ove, druga od one banke. Jedna da projekat prave domaći, druga da to rade strani stručnjaci…

I tako, od izbora do izbora, menjane su sve odluke, sve stalno iz početka. Eto – u Beogradu danas trećina građana nema kanalizaciju, a to što od kanala imamo izliva se u Savu i Dunav, bez prerade! Eto – paradigma. Najtužnije je što su ljudi i tada i sada imali osećaj da o Beogradu odlučuju oni koji ga ne vole.

Ko su po vama najvažniji Beograđani, ljudi bez kojih ovaj grad ne bio bio to što jeste?

– Emilijan Josimović, Fransis Mekenzi, Vladan Đorđević, Đorđe Stanojević, Branko Pešić. To su bili ljudi koji su razmišljali o gradu, koji su znali šta hoće i koji su imali plan! Josimović je po nalogu kneza Mihaila prosekao današnju glavnu pešačku ulicu i sredio dorćolsku padinu kojom su pre toga išle krivudave, dijagonalne ulice. On je bio taj koji napravio modernu rešetkastu strukturu, da se ulice seku pod pravim uglom. Mekenzi je kupio, rekli bismo danas, plac od Beogradske do Kalenić pijace i takođe ga rešetkasto isparcelisao.

Njihove vizije i njihovo delo do danas čine dva najlepša i najuređenija dela Beograda. To su užasno važne lekcije, ali i upozorenje, jer pokazuju kako su dugotrajne posledice urbanističkih zahvata i koliko je nepovratno strašno kad se grad uništava kao što je to danas slučaj. Vladan Đorđević, inače predsednik vlada, ministar, lekar, osnivač čitavog niza važnih institucija bio je, između ostalog i gradonačelnik Beograda 1885. godine. Videvši u kakvom je stanju grad on je poslao komisije po evropskim gradovima da bi se u Beograd iz tada najrazvijenijih evropskih gradova prenela najuspešnija rešenja za vodovod, kanalizaciju, saobraćaj, ulično osvetljenje…

Foto: Nenad Nedomacki/Shutterstock

Naravno, svrgli su ga sa tog mesta posle godinu dana, ali to je ostao najbolji primer transfera najsavremenijih rešenja, umesto da stalno krećete iz početka i ponosno otkrivate toplu vodu. Đorđe Stanojević je bio profesor Beogradskog univerziteta i kao svoj opsesivni cilj je postavio uvođenje struje u Beograd. Nema šta mu nisu radili i kako sve nisu probali da ga spreče svi – od gradskih vlasti, preko medija do građana. Raznosili su vesti da će svi oslepeti ako se uključe ulične lampe na struju i tako dalje. On se nije dao. Neviđenom upornošću uspeo je, pa je Beograd mnogo pre mnogih velikih gradova dobio struju i električni tramvaj. To je lekcija o tome da često nisu u pitanju ni novci, već dobar koncept i da, na žalost, kod nas suviše toga zavisi od upornosti i snage pojedinca, jer nema sistema.

Branko Pešić je prava slika tadašnje Jugoslavije – ambiciozne i spremne na velike zahvate. Našu propast najbolje vidite upravo iz tog primera, jer su u gradu i dalje Terazijski tunel, Gazela i Mostarska petlja najveća i najmodernija infrastrukturna dostignuća, a sve je to uradio jedan gradonačelnik, Branko Pešić, sedamdesetih godina. Svi su oni pokazali ne samo da se može, nego da čak nije ni teško. Samo treba razmišljati o gradu, raditi po planu, raditi ozbiljno, raditi stalno. I voleti Beograd.

Beograd je često u odnosu na ostatak Srbije doživljavan kao anacionalan, više kosmopolitski, zašto je to tako i da li se to zadržalo i danas?

– Jeste. To je isto vrlo staro i vrlo ideološko pitanje. Na žalost, u Srbiji su od kraja 19. veka, od radikala Nikole Pašića, pa skoro u kontinuitetu do danas, na vlasti populističke stranke i režimi. I oni su vrlo svesno razvijali taj odnos prema Beogradu. Zato krajem 19. veka Narodna skupština nije usvojila Zakon o glavnom gradu koji bi omogućio i bolje planiranje i finansiranje. Ili, na primer ukinut je deo Građevinskog zakona koji je podsticao građane da podižu višespratnice i to sa argumentima da „našega seljaka“ vređa kad vidi kako se Beograd gradi.

Dubravka Stojanović, Krokodil
Dubravka Stojanović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

A zajmovi za vodovod ili kanalizaciju odbacivani su u Skupštini sa argumentom da Beograd ne treba da se licka i doteruje! To je bila vrlo jasna socijalno egalitaristička ideologija na kojoj je Pašić vladao skoro pedeset godina. Uz to, pojavili su se i nacionalistički argumenti da Beograd kvari ljude, da tu žive nekakvi mekušci koji, kako se takođe u Skupštini govorilo, neće moći da osvete Kosovo. Tako se pokazalo da pozivanje na Kosovo znači u stvari način da se obustavi modernizacija i svaki razvoj Srbije. I onda, i sada. Zbog toga se vrlo vešto vode te politike po kojima je Beograd izvor svakog otuđenja, „krug dvojke“ temelj svakog zla i takozvanog samoporicanja. Kao da toga svega nema gde bi nam bio kraj! U suštini je to duboko konzervativna politika koja koristi nacionalizam protiv modernizacije, koja se često slamala upravo preko leđa Beograda.

Šta je to što vam najviše smeta u Beogradu ili kod Beograđana?

– Ne bore se više za svoj grad. Smoreni su, što kažu deca. Pristali su na šta nisu smeli da pristanu. Na groteskne spomenike od Alijeva i Pavića na Tašmajdanu, preko pretužnog Tesle na aerodromu, do kolosalnog Nemanje u monaškoj odori koji vitla i preti mačem. Čim ih vidite znate da taj grad brzo ali sigurno postaje kasaba, jer samo u kasabi misle da spomenik snagu dobija grandioznošću i ljutitim pogledom. Ništa koncept, ništa poruka. Samo da je veliko i skupo. Ali, to su samo simboli novog doba, samo spoljašnji znak onoga što je ovde počelo da se dešava pre četrdesetak godina.

Jer, mnogo pre svega ovoga građani su pristali na nacionalizam, pa na Miloševića, pa na ratove. Pa na promene imena gotovo hiljadu ulica i brisanje antifašizma iz svog grada… Pa tek onda na SNS i radikalno uništavanje grada, države, društva, svega. Prihvaćena je dilema – ili pristani ili idi. A to je onda kraj.

Foto: google.maps

Imate li utisak da osim navijača nema drugih potkulturnih grupa među mladima, da je agresivnost u Beogradu u međusobnim odnosima kod tinejdžera pojačana? Da li je sve to posledica ratova ili ima i drugih elemenata?

– Nema rokenrola. To me zapanjuje. Šta mu se desilo? Nije to bio samo muzički žanr, bio je to i ventil, artikulacija pobune, prostor u kome su mladi bili svoji. Pa se znalo se i u gradu gde izlazite ako ste hipik, roker, panker ili ste novotalasni. Dobro, ima i danas tih prostora, ali se oni doživljavaju kao marginalni i alternativni, kao da se ti mladi kriju i šunjaju po tom malom prostoru, po tim katakombama koje im je ostavio mejnstrim. Treba to razumeti. Današnji mladi su deca onih mladih iz devedesetih. Njihovi roditelji su živeli u izolaciji, nisu imali avione, imali su sankcije i vize. Niko im posle nije objasnio zašto im je bilo tako, a ni oni se nisu raspitivali. Nije ih baš zanimalo da postave ključna pitanja, a pre svega – kako smo dotle stigli?

Nastavili su da žive po inerciji, sistem „ne okreći se sine“, da slučajno ne pogledaju nazad i ne vide sve ono zbog čega im je život bio tako bedan. A političari su ih uverili da je to tako jer su svi protiv nas, a protiv nas su jer smo tobože mnogo važni, veliki, najveći, jer smo sazidali kuću na sred puta, kako se to obično kaže. Tako se napravio jedan tragični i ubitačni spoj arogancije, osećanja više vrednosti i realnosti koja je jad i beda.

Sa tim kao društvo nismo imali hrabrosti da se izborimo, glasali smo za političare koji su se dodvoravali i laskali najnižim instinktima, pa smo tako, tokom više decenija, dobili jedno mrtvo društvo koje, čini se, ne bi reagovalo ni da ga polijete ključalom vodom. Mladi samo žele da pobegnu iz toga, verovatno vide da tu više nikakve nade nema. A nema većeg poraza društva nego kad tu više niko ne želi da živi.

Kako biste voleli da Beograd izgleda za 50 godina?

– Kao grad u kome će ljudi želeti i voleti da žive.

Bonus video: Dubravka Stojanović na Krokodil festivalu

Komentari

Svi komentari (1)