Podeli:
Foto: Goran Srdanov

Legendarni brazilski muzički umetnik objavio je sjajan album, koji ga povezuje sa mladom generacijom tamošnjih autora.

Marcos Valle jedno je od najvećih imena brazilske muzike, majstor koji i dalje aktivno radi i živahno doprinosi savremenim tokovima, sa svojih čitavih 76 godina. S obzirom na njegove visoke umetničke domete tokom decenija, malo je neobično što ga enciklopedije obično ne stavljaju u prvi red svima poznatih autora iz Brazila, odmah uz imena kao što su Joao Gilberto, Gilberto Gil, Caetano Veloso ili Jorge Ben. Razlog tome verovatno leži u činjenici da je Valle dobar deo svoje karijere proveo u specifičnoj niši – njegov stil suptilni je laid back groove na brazilski način, kog je manje-više patentirao i globalno proslavio.

To nije zvuk sa hit-lista – nego albumska muzika za poznavaoce i sve one koji laskaju sebi kako umeju da uživaju u životu… Reč je o uspelom brendiranju Brazila kroz vrhunsku pop umetnost, što je Marcosa učinilo zvezdom više u svetu nego kod kuće, gde se takve lepote inače smatraju svakodnevnom pojavom.

Valle je svojevremeno zasijao na talasu popularnosti bossa nove, koji je 1960-ih zapljusnuo svet – njegova “Samba de Verao / Summer Samba (So Nice)” (1965), jedna je od najviše obrađivanih brazilskih kompozicija svih vremena, dok “Crickets Sing for Anamaria” (1968) spada među svakako najslavnije. Na prelasku u sledeću deceniju, pronašao je svoj autorski izraz, inspirišući se Burtom Bacharachom, ali i The Beatlesima, te dodajući psihodelične elemente uz već dobro poznate brazilske sastojke – vrhuncem ovog perioda smatraju se albumi “Garra” (1971) i “Vento Sul” (1972).

Marco Valle Foto: Bobylev Sergey / TASS / Profimedia

Glavni obrt u njegovoj karijeri, međutim, odigrao se 1973, kad je u saradnji sa tada prvi put okupljenim i takoreći nepoznatim, a kasnije čuvenim triom Azymuth, objavio album pod imenom “Previsão do tempo” (“Vremenska prognoza”) – na njemu je otkrio nove mogućnosti za jednu originalnu jazz fuziju, uz funky bas linije i ekstenzivnu upotrebu električnih klavijatura kao što su Fender Rhodes i Hammond orgulje. Ova vizija bila je ključna za razvoj britanskog acid-jazz zvuka, nekih dvadeset godina kasnije, i predstavlja temelj brazilskog uticaja na klupsku scenu, inspirišući i mnoge druge pokušaje stvaranja nekonvencionalne, tople plesne muzike, svirane na instrumentima, od tad pa sve do danas.

Posle par uspešnih, ali kratkotrajnih saradnji sa soul pevačima u SAD, tokom 1980-ih i 1990-ih Valle je više posla nalazio u oblasti muzike za reklame, televizijske i dečije serije (telenovele, ali i brazilska verzija “Ulice Sezam”), ne povlačeći se iz koncertne delatnosti, i istovremeno pišući pesme za druge – mada je sam i dalje povremeno beležio velike hitove, kao što je electro-boogie “Estrelar” (1982), perfektna numera za tadašnje aerobik ludilo. No, pravi povratak došao je tek 1999, kad je londonska kuća Far Out Recordings, specijalizovana za savremenu brazilsku muziku, izdala odličan album “Nova Bossa Nova”, koji ga je učinio poznatim imenom i za sadašnju generaciju, pre svega zahvaljujući umešnom spoju njegovih klasičnih tema i elektronske produkcije, te oduševljenom promocijom u BBC emisijama velikog arbitra stila među disk-džokejima – Gillesa Petersona.

Od tog vremena, objavio je većinu svojih autorskih ploča sa istim saradnicima, među kojima se ističu ukusno digitalno modernizovani “Escape” (2001) i “Contrasts” (2003), te uzbudljiv album pun smelih orkestracija sa duvačima i gudačima, pod imenom “Estática” (2010), dok je prošle godine skrenuo pažnju poletnim omažom disco zvuku “Sempre” (“Uvek”), sve za etiketu Far Out. Na njima se Valle definitivno potvrdio kao neka vrsta prefinjene dance varijante besmrtnog Antonija Carlosa Jobima.

Album “Cinzento” (Deck) Foto:Promo

Da je i dalje sposoban za velike umetničke avanture, Marcos Valle ovih dana je dokazao izbacivši jedan od svojih najambicioznije zamišljenih albuma – “Cinzento” (“Sivo”) – savršen primer uspele saradnje starih i mladih brazilskih autora, koji su i te kako inspirisani radom ovog velikana i posebno njegovim najnovijim čitanjem tamošnje muzike kroz digitalizovani instrumentarijum.

Priča počinje pre izvesnog vremena u Brazilu, kad ga je pozvao Roberto Ramos, vlasnik nezavisne kuće Deck, sa predlogom da snimi konceptualno osmišljen album, kao današnji odgovor na svoj pomenuti, ključni “Previsão do Tempo” – s tim što bi, umesto Azymutha, ovde sarađivao sa najuzbudljivijim tamošnjim savremenim kompozitorima i muzičarima. Marcos je prihvatio izazov, te se tako ovde susrećemo sa skupom istinskih predvodnika iz različitih generacija – njegove kompozicije ukrštene su sa tekstovima što su ih potpisali Moreno Veloso, Kassin, Domênico Lancelotti (sva trojica nastupali na Beogradskom džez festivalu 2005, kao i sam Marcos Valle 2008), Bem Gil, Jorge Vercillo, Zélia Duncan, a u čak dve izuzetne kolaboracije pojavljuje se Emicida (Leandro Roque de Oliveira), najčuveniji reper Sao Paola.

Album otvara brilijantna “Reciclo” (tekst Emicida), u kojoj se iznosi poetski program slavljenja života, što se uvek u krugovima vraća na početak. Svojom prigušenom strašću, tako karakterističnom za Vallea, pesma zaposeda slušaoca gotovo istog časa – ona ima kvalitet klasika kog još do sad nismo čuli, i odmah stavlja do znanja da pred sobom imamo delo kakvo se ne sreće baš svaki dan.

Dve savršene lagane balade u produžetku – “Redescobrir” (sa Morenom Velosom) i “Rastros Raros” – isijavaju čulnu mudrost što ih imaju samo remek-dela sa Valleovim potpisom. Sve tri kompozicije imaju osobena obeležja mini-revolucije koju je on svojeručno izveo, spajajući brazilske ritmove i nagoveštenu erotičnost sa doziranom sofisticiranom džezerskom improvizacijom i tekstovima dostojnim najboljih šansona i soul pesama, pokazujući da je i dalje kadar za vrhunska postignuća.

U malo bržem tempu, oduševljava radosna, muško-ženski raspevana “Pelo Sim, Pelo Não” (tekst Domênico Lancelotti), puna žudnje za svim onim dobrim u življenju, a jednako je moćno pozitivna i naslovna “Cinzento”, saradnja u kojoj i koautor Emicida stiže da malo repuje i peva. Eleganciju duha Valleovih stvari na ovoj ploči teško je dostići, a najbolji primer svakako je neodoljivo nežna “Posto 9”, koju je starinski ukrasio svojim nenametljivim zviždukom – u pitanju je raniji instrumental sa sada dodatim tekstom o čuvenom lokalu na plaži Ipanema, gde se svake večeri pljeska zalasku sunca; na nju se nadovezuje dečački ponesen naklon džez uzorima “Só Penso Em Jazz”, protkan primerenim solom na trubi… ali, ovde su čak i instrumentali očekivano genijalni, poput “Lamento No Rhodes” i “Sem Palavras”, sa prepoznatljivim neobaveznim tonom što nas nepogrešivo podseća na prolaznost postojanja – zvuk kog je Valle doveo do perfekcije.

Album zaokružuje dirljiva “Lugares Distantes” (tekst Kassin), u kojoj kao da slušamo kako vreme prolazi, sanjajući o dalekim mestima gde ona živi, uz lagano talasanje melodije, čiji kraj tera srce da stane kad pesma prođe.

Čvrstog, nepromenjenog glasa, kao u mladića, Marcos Valle i dalje brani stav da pesma za mase može biti vrhunska umetnost, spiritualna na svakodnevnom nivou i svima razumljiva, te da u sebe možemo unositi i nešto dragocenije od brze emotivne hrane aktuelnih hitova. Njegova muzika oda je iskrenoj ljubavi prema životu, neobično i nezaboravno pop iskustvo koje nas čini plemenitijim.

Komentari

Vaš komentar