0
Nakon uspeha knjige "Flâneuse: Women Walk the City", američka književnica, esejistkinja i prevodilac, koja je dve decenije živela u Parizu, Loren Elkin debitovala je i kao romanopisac. I njen prvi roman "Skele", koje je u prevodu Lazara Pašćanovića objavila banjalučka izdavačka kuća "Imprimatur", okarakterisao je ugledni "Nju stejtsmen" kao delo koje podseća na savršen francuski film - elegantno, originalno i prožeto finim humorom".
Knjigu američke književnice „Vašington post“ je okarakterisao kao provokativno delo koja istražuje enigmu ljubavi unutar doma, „Gardijan“ je ocenio da je u pitanju „briljantna erudicija upakovana u ljubavni trougao, kojoj uzbuđenja ne manjka“, a „Njujorker“ nazvao savršeno izbrušenim debijem.
Delo, u duhu slavnog francuskog scenariste i reditelja Erika Romera, govori o načinu na koji naši domovi čuvaju sećanja i priče, o vezama koje gradimo i teškoćama da ih u potpunosti prekinemo, o tome kako svi ljudi koje smo voleli nastavljaju da žive u nama.
Slojevita i nežna priča vodi čitaoca u jedan stan u pariskoj četvrti Belvil. Tu se dva para suočavaju s izazovima braka, vernosti i roditeljstva u istom, malom prostoru, ali u različitim dobima, kojima je zajedničko to što su bila vremena političkih previranja i intelektualnih sukoba. U Parizu 2019. u tom stanu u Belvilu nakon spontanog pobačaja i nervnog sloma, Ana, inače psihoanalitičarka, ne uspeva da se vrati poslu. Umesto toga, opsesivno se posvećuje renoviranju kuhinje i sprijateljuje se s novom komšinicom – Klementin, koja se upravo doselila u zgradu i deo je radikalnog feminističkog kolektiva. A u istom tom pariskom stanu decenijama ranije 1972. Florens i Henri renoviraju kuhinju. Ona privodi kraju studije psihologije, povremeno učestvuje u feminističkim aktivnostima i redovno prisustvuje kontroverznim seminarima uglednog psihoanalitičara Žaka Lakana. Nada se da će uspeti da zatrudni, iako Henri nije siguran da je spreman da postane otac.
Ljubaznošću izdavačke kuće „Imprimatur“ donosimo odlomak iz knjige:
Dan kada sam upoznala Klementin bio je dan njenog useljenja. Stajala je ispred tamnozelenih vrata naše zgrade, unoseći različite kombinacije u šifrarnik. Pune plastične kese visile su joj sa podlaktica. Sa mene je kapao znoj nakon jutarnjeg džoginga: bio je to strašno vruć avgust.
21B12, rekla sam, dvaput, dok me nije čula.
Vrata kliknu i otvore se. Bojala sam se da ću satima morati da čekam da neko izađe!, kaže Klementin, nervozno se nasmejavši. Visoka je, ali nekako delikatna. Mali nos. Plava kosa.
Domarka bi te pustila da si joj pozvonila, kažem. Madam Vaskez, živi tamo, mahnem ka domarkinom stanu u prizemlju. Za slučaj da se opet desi.
O, mislila sam da ću se pre ili kasnije setiti. Moje sećanje je malo čudno. Stvari se gube, sve dok ne naletim na pravu fioku u mozgu, ona se otvori i – eto ga! Baš ono što sam tražila.
Klementin se upravo uselila sa svojim momkom Džonatanom, kaže mi dok stojimo ispred poštanskih sandučića. Žive u zgradi B. Moj muž i ja živimo u zgradi A. Par trenutaka razgovaramo o selidbama, o agencijama za selidbe. Kažemo jedna drugoj kako se zovemo. Pogledam na sat. Žao mi je, kažem, ali uskoro imam sastanak, moram da uskočim pod tuš. Zašto ne svratiš na čaj, neki dan ove nedelje?
***
Klementin dolazi u četvrtak posle podne. Kakav divan stan, kaže, i ode da pogleda kroz prozor.
Sa našeg mesta na brdu pruža se nesmetan pogled ka jugu, ka haosu Pariza, slagalici zaobljenih krovova dokle god seže pogled, sa modernim stambenim blokovima ispod njih, srednjim prstom tornja Monparnas u daljini, i kupolom Panteona, koja podseća na kolač, sa leve strane.
Hvala, kažem joj. Renovirali smo ovu sobu.
Ogromni prozori zauzimaju skoro cela dva zida. Jedna strana gleda na mirnu sporednu ulicu, a druga na ulicu Belvil. Dejvid ih je sam restaurirao, guleći mnogobrojne slojeve starih tapeta i farbe koji su se godinama taložili, farbajući okvire, zadržavši originalna jednostruka stakla. Bučno je, ali ne dopada nam se izgled modernih prozora sa dvostrukim staklom u pvc-okvirima. Fetišiziramo originalnost, naravno. Već smo ugovorili majstore koji će nastaviti radove nakon odmora: sledeća je kuhinja, a potom, u nekoj maglovitoj budućnosti kada budemo imali više para, kupatilo.
Loren Elkin je rođena u Njujorku, a 20 godina živela je u Parizu. Doktorirala je englesku književnost na Univerzitetu u Njujorku, a na Sorboni je magistrirala francusku književnost. Pre romana „Skele“, objavila 2016. knjigu „Flâneuse: Women Walk the City“, koja je prevedena na nekoliko jezika i svrstana među dela godine. Elkinova inače prevodi dela Simon de Bovoar s francuskog na engleski, a njeni eseji o književnosti, umetnosti i kulturi objavljivani su u „Njujork tajmsu“, pariskom „Mondu“, časopisima „London Review of Books“, „Grant“… Posle Njujorka i Pariza trenutno joj je dom - London.
Izvan zgrade, radovi takođe uskoro treba da počnu. Svakih desetak godina, fasade pariskih zgrada moraju da se renoviraju, a mi imamo tu nesreću da se to dešava ubrzo po našem useljenju. To će biti skupo i izuzetno bučno. Glasali smo protiv na skupštini stanara, ali renoviranje se ne može beskrajno odlagati; u životu svakog Parižanina dođe trenutak renoviranja fasade, skup i neugodan.
Sa radovima unutra i napolju, kažem, imam osećaj da se naše stvarno useljenje u ovaj prostor neprestano odlaže. Kada ćemo zaista početi da živimo ovde?
***
Naš stan je i dalje u haosu, u potpunom neredu, kaže Klementin. Lepo je malo izaći iz njega, skloniti se od svih onih kutija koje napadno zure u mene čekajući da ih raspakujem. Istražuje udobnu predvidljivost naše dnevne sobe. Nije prevelika, baš sam jutros radila jogu kraj prozora i nogom srušila vazu sa stočića, ali je udobna i ja sam ponosna na nju. Parket poslagan u šaru riblja kost, masivan kvadratni stočić i oko njega kauč u obliku latiničnog slova L, elipsoidni Sarinenov tulip sto u uglu kraj prozora (gde je nekada stajala vaza). Gruba prostirka prebačena preko kauča, ostala tu od moje jutarnje dremke. Crni lakirani sto iza kauča, a na njemu keramička lampa s polovine 20. veka, sa crvenim prugama, iz Istočne Nemačke. Dejvidove biljke, neke tanane i izuvijane, druge divlje i agresivne, u različitim stadijumima žeđi, jer ih samo ja zalivam, a često zaboravim. Tu i tamo leže stvari koje smo doneli sa putovanja – Dejvid voli da putuje – ukusno poređane na policama; mali crveni dabldeker iz Londona najnoviji je dodatak kolekciji. Školjke koje uporno donosim sa plaža, kamenje sa različitih mesta, čija je lokacija pažljivo napisana na njima tankim crnim markerom. Mastilo se s godinama razlilo; znam da je neko iz Vermonta a neko iz Bretanje, ali sve mi izgleda isto. Na podu je nekoliko slika koje još nisam stigla da okačim na zid; okrenute su ka zidu.
Sviđa mi se lampa, kaže.
Hvala. Planiramo da se vratimo na buvljak gde smo je uzeli i kupimo komplet izgrebanih art deko ogledala koji smo tamo videli, ali nikako da stignemo. Svaki put kad Dejvid dođe u posetu, ne želimo da gubimo dragoceno vreme na kupovinu.
Verovatno ih je neko već kupio.
Verovatno, slaže se.
***
Pomisliš li ikad na ljude koji su se uselili u stanove u koje ti nisi?, pita me. Mislim, da si se ti uselila tamo, oni bi sada živeli negde drugde. Tvoja je odluka direktno uticala na živote nepoznatih ljudi.
Ili na ljude koji se usele nakon što se ti iseliš, kažem ja, setivši se našeg prethodnog stana i para koji je došao da ga pogleda, a na kraju ga i uzeo, žene koja je bila u poodmakloj trudnoći. Gde bi oni sad živeli da mi u tom trenutku nismo odlučili da se iselimo? Nekad prođem kraj njihovih prozora, dole niz ulicu, i setim se njih i njihove bebe, koja sad sigurno ima skoro godinu dana. Učini mi se ponekad da oni umesto nas žive naše živote, a mi živimo živote nekog trećeg.
Sedimo u najsunčanijem delu dnevne sobe, kod prozora koji se otvaraju ka balkonu, i uživamo što konačno duva povetarac, nakon sveg onog vrelog vazduha. Ona deluje kao da se ovde oseća opušteno, nalakćena na ivicu mog kauča. Pijemo čaj i pušimo njen „laki strajk“. Dok primiče cigaretu usnama, na njenoj desnoj šaci primećujem tetovaže, duge elegantne strelice, sa dvostrukim linijama. Mahinalno pogledam njenu levu ruku. Na domalom prstu je sićušna dvostruka strelica. Ona primeti da gledam, pa skrenem pogled.
Kamion za odvoz smeća zastenje i pošalje izduvne gasove do petog sprata, gde se pomešaju sa dimom naših cigareta. Vazduh je jako zagađen ovih dana, zar ne?, kažem, i ustanem da zatvorim prozor. Dejvidova mama šalje mi članke o tome jednom nedeljno, pokušavajući da me ubedi da se odselimo na selo, gde oni imaju kuću; tamo će mi biti lakše kada budem imala bebu, kažu mi, oni će biti tu da pomognu… Znaš, kaže Klementin, vazduh je ovih dana toliko zagađen da je sat vremena šetnje isto kao da si popušila kutiju cigareta.
Stvarno?
