"Moj otac je umro od karcinoma, ali pojeo ga je rat, a meni uništio dobar deo života": Nagrađivana Tanja Stupar Trifunović govori za Nova.rs

Sve ono o čemu sam izbegavala da pišem, o onom što je izazivalo nelagodu, jer je sa sobom nosilo atmosferu proganjajućeg i utvarnog sećanja na odrastanje u ratu - o tome je roman "Duž oštrog noža leti ptica", reči su književnice Tanje Stupar Trifunović.

I iako je dugo izbegavala da piše o ratnom vihoru, kojeg je kao dete preživela, kad je misli konačno sabrala na papir ispostavilo se da je iznedrila jedno od najboljih književnih ostvarenja u nas u 2024. godini. O tome svedoči, ne samo ogromna pažnja čitalaca i kritike, već i to što je roman bio u finalu izbora za naše dve najuglednije nagrade, NIN-ovu i "Beogradski pobednik".

A ima iza sebe Tanja Stupar Trifunović već silna priznanja, među njima i Nagradu Evropske unije za književnost, Vitalovu nagrade, "Risto Ratković", pa "Milicu Stojadinović Srpkinju" i "Vasko Popa" za najbolju knjigu poezije.

Roman "Duž oštrog noža leti ptica", u kom se hvata ukoštac s ratom devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali kroz prizmu odrastanja dve devojčice Vanje i Milene, koje bivaju izložene nasilju i nad duhom i nad telom, predstaviće sutra u 18 sati u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC. O knjizi u izdanju Lagune će, pored Tanje Stupar Trifunović, govoriti Vladislava Gordić Petković i Jasmina Vrbavac.

I dok se nakon rata puno govori o PTSP-ju kod vojnika, ne priča se o onom kod dece i žena koji su često bili ranjavani, ginuli i na različite načine bili ratne žrtve. Upitana da li je i zato imala potrebu da napiše "Duž oštrog noža leti ptica" i koliko je sve ono što predočava čitaocima i autobiografska priča, Tanja Stupar Trifunović u razgovoru za Nova.rs kaže:

- Između ostalog i zato. Slabo ko se kod nas bavio PTSP-jem kod civilnog stanovništva koje je živelo u ratnim zonama i direktno bilo izloženo sukobima. Sama priča u romanu nije autobiografska, ali bih mogla reći da je vlastito iskustvo rata imalo udeo u kreiranju atmosfere i emocija kojima je tekst ispunjen. Sećanja na rat, priče koje sam slušala, izbeglištvo i proživljena dešavanja su mi pomogli da kreiram priču koja je opisana u romanu.

"Hodati kroz selo je kao hodati unazad u vremenu, neprestano se otvaraju rupe prošlog u koje je lako upasti", pišete u romanu "Duž oštrog noža leti ptica". U koliko ste "rupa upali" pišući knjigu?

- S obzirom da mi je ovo treći roman u smislu pisanja i konstruisanja same priče bilo mi je lakše u odnosu na prethodne. Sa druge strane tema mi je bila emotivno zahtevna, trebalo se doslovno vratiti unazad i ponovo proživeti često zbunjujuće i suprotstavljene emocije i utiske kakve deca koja su proživela rat imaju. To je bio put kroz neprijatna sećanja i predele nelagode, ali bez njih bi mi, čini mi se, bilo nemoguće oživeti autentičnu atmosferu rata koja mi je za sam roman bila važna.

"Nećemo ostati gladni ako počne rat", govori baba glavne junakinje Vanje u romanu. A najgora je, konstatuje, glad. I vojska. "Dođu i sve odnesu", priča baba, a deda ponavlja: "Ko te oslobađa, taj te porobljava". Koliko su tačni ovi iskazi?

- Naše babe i dedovi su imali iskustvo Drugog svetskog rata i početkom poslednjeg rata njima se aktivirala ranija trauma i iz njih su u bujicama izlazila sećanja, neke istine o ratu koje su oni usvojili u, tad svojoj, još dečijoj svesti. Tek sa vremenskim odmakom i sazrevanjem postalo mi je jasno kako i zašto se to odvijalo. Zašto su oni drugačije reagovali prvo na slutnju, potom i sve izvesniju mogućnost rata, a kasnije i sam rat od generacije mojih roditelja. I bilo mi je važno da kroz aktere priče u romanu bude sačuvana i njihova priča, njihov strah od ponavljanja već proživljenog kao i način na koji funkcioniše neprerađeno traumatsko iskustvo.

Odzvanja jedna rečenica iz romana: "Raniji život je iščezao i ustupio mesto nekom drugom životu koji se od ovog prvog razlikovao kao gorki i slatki badem jedan od drugog"...

- Rekla bih da je ova rečenica iz romana pokušaj da sa što svedenijim iskazom uhvatim taj oštar rez i lom života na dva dela; pre i posle rata. Razliku u kvalitetu, eto i u samom ukusu života. Ono pređašnje nije bilo moguće sastaviti, bilo je pokidano i zauvek izgubljeno. Trebalo je naći novi život i novi dom. Prisilno sterani u novo osećali smo tugu i gorčinu.

"Bojala sam se granata. Sama pomisao da mi to može pasti na glavu i rasprsnuti me u hiljadu neprepoznatljivih komadića dovodila me je do ludila... Više niko nije mislio da će rat prestati, svega je bilo sve manje, a njega sve više. Kroz selo su šibale gadne vesti. Ježile su kožu kao hladan vetar. Više nije bilo vremena da se prepričava, oplakuje". Gde ove i sve druge ratne traume imaju ishodište?

- Prvo što sam pomislila je bilo - na stolici kod psihologa. To bi bio jedan od poželjnijih mogućih ishoda. Važno je da postoji svest da su, zajedno sa vama, rat preživele i vaše traume. Nažalost kod većine ljudi ratne traume ostaju neosvešćene, bivaju potisnute i ostaju posejane po ljudima kao nagazne mine po livadama. Mi smo danas česti svedoci tih naknadnih eksplozija. Celo naše društvo, nespremno na suočavanje sa proživljenim, liči upravo na ono od čega bežimo - istraumirano društvo u kojem političari vrlo rado koriste i zloupotrebljavaju traume i strahove koje one ostavljaju. Pripadam generaciji kojoj je na taj način uništen dobar deo života i drago mi je što mladi ljudi danas više ne pristaju na to.

"Mi smo bili deca koja nisu znala plakati. Tuga i krivica bile su u nama okamenjene, čvrste i strašne kao preparirane životinje". Tako junakinja i brat joj preživljavaju očev prerani odlazak od "ratnih dejstava". Koliko zaista rat učini da stvari koje deluju nepojmljivo postanu "normala"?

- Jedno od strašnijih lica rata je upravo to obrtanje stvari; sve ono što nam do juče u mirnodopskim vremenima nije bilo normalno ni prihvatljivo postaje normalizovano i uobičajeno; seobe, pogibije, zamena kuća, teritorija, pljačke i pustošenja, uzbune, život po podrumima, nastava u podrumima, zvukovi granata i metaka, nestašica hrane...A sve nam to postaje normalno, ne što smo najednom postali neki ludaci, nego što bismo u suprotnom poludeli. Paradoksalno normalizacija ludila u takvim trenucima čuva razum. Sve to svoju cenu ispostavlja posle, kada se svet vrati u svoje "normalne" okvire, neki ostaju trajno zarobljeni u onima pređašnjim iskrivljenim, nešto u njima ne može nazad, ostaje iščašeno. Otuda puno takvih ljudi i danas živi u ubeđenju da je rat bio bolji jer su pravila tog sveta, iako "izokrenuta", bila puno jednostavnija, a život sveden na preživljavanje.

Kad pišete o smrti oca, kojem posvećujete knjigu, beležite kako zamišljate da je "otišao s onu stranu, u plavetnilo, jer mu je bilo dosta, jer je bio umoran, i taj umor je pojeo i njegovu ljutnju i život". Koliko je to iskrena, ne samo detinja, odbrana od ratnih strahota?

- Kao što sam rekla, roman nije moja životna priča i moj otac nije poginuo u ratu. Umro je od karcinoma ali sam imala utisak da ga je na neki način pojeo rat jer, kao ni većina običnih ljudi, nije umeo da se nosi sa svim tim; od samog sukoba do činjenice da nas je rat osiromašio, oduzeo sve ono što je on zamišljao kao budućnost za sebe i svoju porodicu i bacio negde na sasvim drugo mesto. Ova knjiga je posveta ocu jer jeste otišao prerano i jer je bio jako vezan za ljude i zavičaj. I često bi mi govorio da pišem o tim ljudima, kraju, ambijentu. Meni to tada nije bilo previše zanimljivo, ali s godinama, njegovim odlaskom i povremenim posetama zavičaju, taj prostor mi se počeo otvarati kao neki lični uvrnuti Makondo pun neverovatnih priča, viška vrućine, zmija, muva i ludila. Prostor detinjstva nastavi živeti gde god mi otišli i mogla bih reći da je roman pokušaj odbrane tog nestalog sveta, ali i dece od ratnih strahota.

Vanja kaže: "Samo još da preživim rat, pobegnem iz sela, da završim književnost, pokupim stvari i nađem onaj Jelenin stan s pogledom na more…". I šta mislite - da li je zaista svako od onih koji su na ma koji način bili žrtve rata mogao da ugrabi drugačiju sudbinu?

- Ta Vanjina maštarija je i odjek pomalo autoironične daleke nade da će ipak uspeti zadobiti i osvojiti svoje pravo na bolju budućnost. Otvoren kraj u romanu ostavlja otvorenim i mogućnost drugačijih sudbina i razrešenja. U ratu nam je preostajalo samo da virimo kroz jedan takav prozor u glavi koji može da dosegne neko neizvesno buduće.

Kad je rat stao, vladao je osećaj kao da smrt ne treba više da postoji, već da pusti preživele - da se odmore. A da li je to moguće?

- Da, postojao je varljivi i zavodljivi osećaj kada je stao rat kao da više neće biti smrti i bolesti i da ćemo moći nadoknaditi to vreme. Nažalost, ni jedno ni drugo nije moguće. Puno ljudi je umiralo prerano od podmuklih posledica rata. Mir koji je došao bio je puno suroviji nego što smo mi to svojim mladim očima mogli videti.

Vladislava Gordić Petković primetila je da je u književnosti redak savez nemira i strasti koji "tako dostojanstveno slije u reči radost i gorčinu, užas i stid". Kako primate takve reči, a bilo ih je mnogo o vašem romanu, i "Duž oštrog noža leti ptica" bio je u finalu dve najveće književne nagrade u nas?

- Naravno da nas raduje kada drugi u tom što radimo prepoznaju kvalitet, trud, neku zajedničku nit, poveznicu, nešto što vam je bilo važno da bude prepoznato. Tako je i sa pisanjem - reakcije kritike i čitalačke publike znače i ohrabruju.

Kuda posle "Oštrog noža"? Poezija ili proza?

- Verovatno kao i do sad. Obe.

Bonus video: Stevo Grabovac