0
Pisci su najsrećniji u svojoj pidžami u nekom kutku i ja nisam navikla na sve ove kamere, TV, fotoaparate… Prijatno mi je, ali pomalo i neugodno. Zaista ne verujem da sam ovde i vrlo sam srećna što sam prva žena koja je dobila ovu nagradu. Sada može da se poveća taj broj, ako mogu da lobiram sa ovog mesta, u šaljivom duhu rekla je laureatkinja nagrade "Momo Kapor" književnica Vesna Goldsvorti.
Goldsvortijevoj, koja već decenijama živi i radi u Londonu, Plaketu od srebra sa motivom školice uručio je Matija Bećković, predsednik UO Zadužbine „Momčilo Momo Kapor“ na svečanosti upriličenoj u Skupštini grada.
– Kao što vidite, skinula sam svoj kaput, zasukala rukave, kao što to rade profesori univerziteta i sada ću svima da vam održim predavanje – našalila se na početku i istakla da je današnji dan za nju posaban povratak u Skupštinu grada jer je tu bila 1980. godine kada je primila Oktobarsku nagradu.
– Pre 42 godine je to bilo. Sada sam kao slika Dorijana Greja, siva u svakom pogledu. Treba naći one stare fotografije, a ne ove danas. Moj prijatelj nobelovac Džon Kuci je rekao da fotografije pisaca kada prođu određene godine treba zabraniti i objavljivati samo stare. Šalu na stranu, vraćam se ovde posle toliko godina i u mom životu to zaista predstavlja divan, začarani krug. Posmatram taj put od 1980. godine do ovog trenutka i sve mi se čini čarobno i skoro neverovatno. To je samo kada je moj lični život u pitanju. Nažalost, kada je u pitanju svet, što bi Beket rekao: „Čini mi se sve više zabrinjavajuće“ – rekla je književnica i dodala da se to odnosi na aktuelnost njenog romana koji je u štampu poslala pre dve godine.
Znala je, kako ističe, da će biti aktuelan, ali nije mogla ni da zamisli da će to biti u ovoj meri.
– Toliko je aktuelan da me prosto plaši da govorim o gvozdenoj zavesi danas. Osećam da pada, samo je pitanje gde će pasti. Prošli put kada se to dogodilo, na Balkan je pala neka zavesa od teksas platna. To je Momo Kapor kumovao. Nadam se da će i sad pasti neka mekana, a ne ova tvrda gvozdena, kao što sluti moj roman – rekla je, ali ubrzo šaljivo navela:
– Zatvara se ovaj čudesan krug. Sećam se kako su jednom kritičari rekli da je čudno to ime Vesna Goldsvorti, da ne zvuči stvarno. Onda sam počela da govorim: „Vesna? Ne, ne, ja sam Elena Ferante. Skrivam se iza tog imena!“
Za kraj, književnica je podelila sa prisutnima anegdotu njene porodice iz vremena nakon Drugog svetskog rata.
– Istina je da se vraćam ovde zbog Mome Kapora. Kaporu mogu da zahvalim što sam tu. Tačka. Zašto to kažem tako, e, zato što je Momin stric Mirko u Bajmoku, na severu Bačke davno posle Drugog svetskog rata upoznao moju baku i deku. Dakle, Kapori su nam bili provodadžije čitav vek. To je sto i nešto godina kako se znaju naše porodice na ovaj način. Ali, Momu nikada nisam upoznala. Moj tata ga je sretao na Adi Ciganliji i uvek su prepričavali tu jednu istu priču. Eto, sada je i ja prepričavam ovde javno, a mog oca nema. Umro je prošle godine i žao što ne može da vidi i čuje ovo, jer bi bolje ispričao anegdotu od mene. Znate, svi smo ovde povezani kao Momo i ja – na tri koraka, i tu nema potrebe išta izmišljati i dodavati. Zato mi je drago što sam ovde da zatvorim krug koji su Kapori počeli 1922. godine kada je moj deda došao u Beograd – zaključila je Vesna Goldsvorti, a prisutni, među kojima su bili Ljiljana Kapor, glumica Rada Đuričin, Nele Karajlić i drugi, su je pozdravili aplauzom.
Članovi žirija u kojem su bili Vule Žurić, Muharem Bazdulj i Radmila Stanković jednoglasno su doneli odluku da ovogodišnji laureat nagrade bude roman „Gvozdena zavesa“.
– Kao što ni Momo Kapor nije dao da se zatvori u bilo kakav kavez, tako je i ova nagrada fluidna. Ona ide autorima koji su na granici žanrova kao što su to prethodni dobitnici Emir Kusturica i Nele Karajlić. Goldsvorti pored toga što nadilazi žanrove, ona nadilazi i jezike jer ga je napisala na engleskom. I poput Dunava koji je svojevremeno bio najbliže metafori za „gvozdenu zavesu“ jer se protezao od Beča do Budimpešte i ulivao se u Crno more gde se danas dešavaju nastavci tog hladnoratovskog kraja, u tom smislu tematski se ova knjiga pokazala kao aktuelna i kao dostojna duha Mome Kapora – zaključio je Bazdulj.
Bonus video: Muharem Bazdulj