0
Francuski reditelj i ikona novog talasa Žan Lik Godar, preminuo je u 92. godini života. Bez čoveka iza kojeg stoji više od stotinu filmova, svetska kinematografija bila bi značajno drugačija.
Godar je stupio na scenu sa filmom „Do poslednjeg daha“ (A bout de souffle) iz 1960, koji je započeo niz hvaljenih izdanja koja su iznova napisala pravila filma. Njegov rad je doneo novi polet i smelost rediteljima i uticao na stvaraoce od Martina Skorsezea do Kventina Tarantina.
Godar je počeo kao filmski kritičar pre nego što je zakoračio iza kamere sa stilskim i nervoznim „Do poslednjeg daha“. Njegove zvezde Džin Siberg i Žan-Pol Belmondo bile su glamurozne na nov, ležeran način, dok se kamera stalno pomerala, montaža bila brza i smela, a scenario poluimprovizovan.
Režiser je jednom rekao: „Bio je to film koji je uzeo sve što je filmska umetnost donela – devojke, gangstere, automobile – eksplodirao je sa svim tim i stavio tačku, jednom zauvek, na stari stil”.
Francuski predsednik Emanuel Makron rekao je da je Godar „imao viziju genija“. U odavanju počasti na Tviteru, Makron je napisao: „Bio je kao priviđenje u francuskoj kinematografiji, a onda je postao majstor toga.“
Rođen u Parizu 1930. godine, Godar se školovao u Nionu u Švajcarskoj, a u Francusku se vratio 1949. godine. Počeo je da zalazi u pariske kino-klubove koji su procvetali nakon Drugog svetskog rata. Ubrzo je upoznao filmskog kritičara Andrea Bazina i reditelje Fransoa Trifoa, Kloda Šabrola i Žaka Rivetea i počeo da piše kritike za nove filmske časopise. Godar je u svojim tekstovima branio tradicionalne holivudske filmove i hvalio reditelje poput Hauarda Hoksa i Ota Premingera. Hvalospevima je obasipao Hemfrija Bogarta, što se kasnije videlo u njegovom najpoznatijem filmu „Do poslednjeg daha“.
Istorija filma upisala ga je kao remek-delo koje ne samo da je bilo zvezdani početak francuskog novog talasa već je označilo i dolazak nekih od najuticajnijih reditelja sedme umetnosti.
Slobodan Vujanović, filmski kritičar portala Nova.rs, kaže da je njemu Godar toliko dobar, da još nije odgledao sve njegove filmove.
„Čupkam već godinama sa svih krajeva njegove karijere i, u najboljem slučaju, „pokušavam da razumem“. Nedavno sam gledao „Ludi Pjero“ (Pierrot le Fou,1965) i bio sam oduševljen koliko je njegova satira i dalje efektna i provokativna, koliko su njegovi glumci precizno „nabaždareni“ da ispoštuju „ozbiljno-neozbiljni“ ton njegovog filma, koliko je sve zabavno i uprkos bespoštednoj intelektualnosti, ipak, životno. Za mnoge reditelje u istoriji filma može se reći da su bili „autori“ (svi reditelji koji valjaju), da su bili „beskompromisni autori“ (Sem Pekinpo), da su uspeli da budu autori tokom cele svoje karijere i uprkos „vremenima“ (Kventin Tarantino), ali možda samo za Godara možemo da kažemo da je bio „stoprocentni autor“.
Slobodan Vujanović dodaje da možda nije očekivano što kao njegov najbolji film bira „Do poslednjeg daha“.
„Taj film i dalje prkosi svakom „novom vremenu“ istom upornošću za slobodom, onom ultimativnom, koja nikada ne traje dugo i skoro uvek rezultira preuranjenom smrću. Ali joj ništa nije ravno. Sad kada je umro, možda je trenutak i da se prepustim njegovom predavanju i konačno odgledam „Histoire(s) du cinema“ (1989-99). Neko mora“, zaključuje Vujanović.
Poznat po svom radikalnom stilu, Godar je dubok trag u filmu ostavio zahvaljujući nizu filmova koje je snimio tokom 60-ih godina. Nakon „Do poslednjeg daha“ usledio je „Mali vojnik“ (Le Petit Soldat ) – iako je film bio zabranjen do 1963. zbog prikaza mučenja.
Njegovu glumačku ekipu uključivala je danska manekenka Ana Karina, koja se udala za Godara 1961. godine i potom se pojavila u nizu njegovih najuspešnijih filmova.
Igrala je plesačicu noćnog kluba koja želi bebu u filmu „Žena je žena“ (Une Femme est une Femme,1961); mlada pariska prostitutka u filmu „Moj život da živim“ (Vivre sa vie, 1962); i član bande u „Neobičnoj bandi“ (Band of Outsiders) iz 1965.
Tarantino je svoju produkcijsku kuću nazvao A Band Apart, u vezi sa originalnim francuskim naslovom potonjeg filma, i jednom je rekao da je Godar „jako uticajan“ na njega kao reditelja.
„Godar me je naučio zabavi, slobodi i radosti kršenja pravila… Smatram da je Godar za film ono što je Bob Dilan bio za muziku“, rekao je.
„Prezir“, iz 1963, sa Brižit Bardo u glavnoj ulozi, Martin Skorseze je nazvao jednim od svojih 10 omiljenih filmova. To je „jedan od najdirljivijih filmova svoje ere“, a Godar je bio „veliki moderni vizuelni filmski umetnik “, napisao je reditelj „Taksiste“ 2014. godine.
Godarove priče su takođe mešale vreme i prostor, menjajući ideju fiksnog narativa. Jednom je rekao: „Priča treba da ima početak, sredinu i kraj – ali ne nužno tim redosledom“.
Ukupno je imao više od 100 filmova, uključujući „Udatu ženu“ (Une Femme Mariee!) (1964), „Ludi Pjero“ (1965), „Muški rod, ženski rod“ (Masculin Feminin) (1966) i „Week-end“ (1967).
Glumica Maša Meril, koja je glumila u „Udatoj ženi“, rekla je: „On je genije. Šta je genije? To je neko ko radi nešto što nikada ranije nije urađeno i tera sve ostale da promene svoj način razmišljanja i delovanja.“
„To je kao Pikaso… Genijalci su ljudi koji menjaju način na koji ljudi razmišljaju.“
Kada su došle 70-e, Godarovi su filmovi su počeli da gube na značaju.
Slavni reditelj se 2001. godine s filmom „Oda ljubavi“ (In Praise of Love) vratio na Filmski festival u Kanu, a 2010. je dobio počasnog Oscara. Dobio ga je zbog „strasti, sukoba i nove vrste filma“. Godar je 2014. godine u Kanu za svoj film „Zbogom jeziku“ (Adieu au langage) nagrađen nagradom žirija, njegov film „Slikovnica“ (Le livre d’image) iz 2018. u Kanu je dobio je specijalnu nagradu.
Bonus video: Kako se sve veći dolazak stranih filmadžija odražava na domaće
