I sada ponavljam rečenicu koju je napisao Aleksandar Tijanić - Ako Kiza preživi, Srbija neće...Teško da može biti pogubnije rečenice za jedno društvo. Tu je i ona anatema koju je bacio Amfilohije Radović na Đinđića posle izručenja Slobodana Miloševića Hagu, pa Koštuničina izjava o pobuni “Crvenih beretki”… Imali smo tada situaciju da se priprema socijalni i politički prevrat, a društvo to prihvata. I kada pogledamo gde je danas Srbija, ne treba ništa da nas čudi, kaže za Nova.rs Mijat Lakićević, autor intelektualne biografije Zorana Đinđića - “Prosvet(l)itelj”.
Ko je bio Zoran Đinđić? Na ovo, čini se, preteško pitanje, ipak postoji odgovor. A nudi ga cenjeni novinar i publicista Mijat Lakićević. Posle decenija bavljenja novinarstvom u “Ekonomskoj politici”, “Demokratiji danas”, “Ekonomistu”, “Blicu” i “Novom magazinu” i potpisanih knjiga „Prelom 72”, „Kolumna Karikatura”, „Ispred vremena”, „Kako smo izgubili (Našu) Borbu” i „Desimir Tošić: između ekstrema” iz pera Lakićevića stigla je intelektualna biografija Zorana Đinđića – “Prosvet(l)itelj”. Delo, nedavno objavljeno u izdanju “Akademske knjige”, po oceni Latinke Perović “precizna je, potresna i najpotpunija Đinđićeva biografija”.
Koliko god da je bilo izazovno poduhvatiti se lika i dela Zorana Đinđića, jednako je zadovoljstvo bilo baviti se tako raskošnom, složenom, vrednom, zanimljivom, pa i u neku ruku protivrečnom ličnošću, priznaje u razgovoru za Nova.rs Mijat Lakićević. Knjigu “Prosvet(l)itelj” počinje od “Korena”, kako je i naslovljeno prvo poglavlje. Upitan koliko su koreni odredili Đinđića, Lakićević napominje da su koreni i u njegovom karakteru, unutranjem biću, ali i u socijalnom miljeu u kojem je odrastao:
– Naročito je bitno gimnazijsko doba i uticaj pojedinih profesora na njega – profesora sociologije Mila Petrovića i filozofije Milana Kovačevića. To su bili ljudi izuzetne intelektualne visine koji su brzo u Zoranu prepoznali veliki talenat, velikog radnika i veliku energiju. A i Zoran je u njima video učitelje uz koje je mogao da se razvija.
Đinđić je, kako ukazuje naš sagovornik, bio višeslojna ličnost, drugačija od onoga kako ga je javnost doživljavala:
– Insistirao je na rešavanju probema, pragmatičnosti, radu, i to je ostavljalo utisak da je hladan, racionalan i proračunat, a zapravo je bio vrlo topao i emotivan. Iako su ga optuživali za pragmatizam bio je veći idealista nego što je to vreme dozvoljavalo. Steklo se mišljenje da nije mario za moral u politici, a zapravo je bio duboko moralan čovek, mnogo moralniji od onih koji su mu nemoral prebacivali. Bio je i filozof i političar. I nije čudo što se bavio nemačkom prosvetiteljskom filozofijom, koja u velikoj meri predstavlja svet ideala. Kao političar morao je da bude pragmatičan. Ali, razumeo je da su to dva odvojena sveta, među kojima postoji tesna veza. Đinđićevo shvatanje istorije i čoveka uticalo je na njegovo ponašanje u politici – smatra Lakićević.
Radeći na knjizi novinar i publicista iznova se zaprepastio time na koliko je nerazumevanje Đinđić nailazio u ovdašnjoj intelektualnoj javnosti:
– O Zoranovim postupcima suđeno je s akademskih i teorijskih visina, salonskih pozicija, bez razumevanja trenutka u Srbiji, ali i istorije ove zemlje. Kada ponovo čitate Đinđića i prolazite kroz sva njegova filozofska dela i političke spise, vidite koliko je dobro razumeo i to vreme, i Evropu, i svet. Ali, i jedinstvenost šanse koju je Srbija tada imala. Iznenadi vas ta njegova dubina u razumevanju svega. Latinka Perović i piše u predgovoru kako je Zoran puno čitao istorijske knjige, kao i da su ih i drugi čitali, ali da je on to razumeo. Zapanjuje širina njegovog obrazovanja. Zato ga i nisu voleli. Tužno je i ružno to reći, ali naša sredina je takva da, kada se neko izdvaja, ne vole ga. Zato nije mogao da doktorira ovde, već je morao da ode u Nemačku. Kada je pisao, nailazio je na negativne kritike, počev od onih Vojislava Šešelja, pa do brojnih drugih. Intelektualna sredina u Srbiji je zatvorena, čak zakržljala, a Đinđić, shvativši da to ne korespondira ni s istorijom, ni sa stvarnošću, od nje se dosta rano odvojio svojim idejama. Nisu mu to oprostili, pa za jednog tako briljantnog mladog studenta nije bilo mesta na Filozofskom fakultetu u Beogradu – podseća naš sagovornik.
Zato je ova knjiga još jedan potresan podsetnik na to koliki je bio odijum između Zorana i sredine u kojoj je živeo i radio, a na pitanje može li “Prosvet(l)itelj” nešto da promeni u pogrešnom poimanju “lika i dela” pokojnog premijera, Lakićević odgovara:
– Moja ideja jeste bila svojevrsna rehabilitacija Đinđića, da se vratimo njegovim idejama, i da shvatimo šta smo izgubili. Kada bismo se vratili dubini Zoranove analize, promišljanju trenutka, kritičkom odnosu prema sopstvenom radu i Srbiji, njegovom osnovnom usmerenju, poput onog – Srbija u Evropi, to bi bio veliki doprinos.
Upitan da li je Đinđić poslednji srpski modernizator, kazuje da iako s istorijske tačke gledišta period od dve decenije nije dugačak, ipak smatra da jeste:
– Posle njega na političkoj sceni Srbije vodeće ličnosti ne mogu se okarakterisati kao modernizatori, već restauratori i konzervatori.
A s obzirom na naslov knjige nameće se i pitanje da li je Đinđić više prosvetlio ili prosvetio srpski narod.
– I jedno i drugo. Možda Đinđić sam sebe ne bi uvrstio u prosvetitelje, ali u širem smislu, ako govorimo o običnom životu, bio je prosvetitelj. Pripada tom intelektualnom redu u Srbiji. Redu s Vukom Karadžićem, Dositejem Obradovićem, s kojima ih u knjizi i poredim. I kada je Đinđić posthumno odlikovan, dobio je priznanje Univerziteta Fridrih Šiler u Jeni, pa eto još jedne paralele s Vukom i Dositejem – ukazuje Lakićević.
Narednog marta navršiće se dve decenije od ubistva Zorana Đinđića, najveće tragedije Srbije, po oceni našeg sagovornika, u moderno doba.
– Prvobitna ideja bila je da knjiga izađe na godišnjicu ubistva. Međutim, uspeo sam da je završim ranije, a i želeo sam da napravim knjigu u slavu Đinđićevog rođenja, a ne komemorativno delo, i odlučio sam da izađe na dan kada bi napunio 70. godina.
Iako se namerio da napiše intelektualnu biografiju Đinđića zbog čega se nije toliko bavio smrću, priznaje koliko je ponovo bio zapanjen podsećanjem na period koji je prethodio tragičnom događaju:
– Mesecima se govorilo o tome da ubistvo visi u vazduhu, a ništa nije urađeno da se to spreči. Čudna je bila ta atmosfera u kojoj se o ubistvu premijera govori kao o već nekoj svršenoj stvari, onako hladno, uzgred, uz pivo, da može da se desi, ali nije važno… Podsećao sam i ranije, ali i sada ponavljam rečenicu koju je napisao Aleksandar Tijanić – Ako Kiza preživi, Srbija neće…Teško da može biti pogubnije rečenice za jedno društvo. Tu je i ona anatema koju je bacio Amfilohije Radović na Đinđića posle izručenja Slobodana Miloševića Hagu, pa Koštuničina izjava o pobuni “Crvenih beretki”… Imali smo tada situaciju da se priprema socijalni i politički prevrat, a društvo to prihvata. I kada pogledamo gde je danas Srbija, ne treba ništa da nas čudi – misli naš sagovornik.
A upitan na kraju, kao ispisnik Zorana Đinđića, smatra li da je njegovom smrću Srbija izgubila poslednju šansu, kako se sugeriše u predgovoru knjige, ili još ima nade, Mijat Lakićević ovako odgovara:
– Kada gledate svakodnevicu u Srbiji zanemite… Ostaje vam samo da kažete da je propala. Ali, opet kad vidim veliki broj ljudi koji odgovorno i profesionalno rade svoj posao, rekao bih da ima. Možda to neće biti brzo, ali Srbija će stati na evropski put, na put prosvećenosti i prosvetljenosti, uprkos mraku koji nas okružuje i izbaviće se iz gliba u koji je upala. Nada, ipak, umire poslednja!
Bonus video: Polaganje venaca – Šetnja za Zorana Đinđića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare