INTERVJU Božo Koprivica: Nikad Beograd nije bio primitivniji

Pisac i dramaturg Božo Koprivica (Nikšić, 1952) nije običan čovek, jer neko ko 2022. nema mobilni telefon i kompjuter, sigurno nije običan. Svi već znaju da kada ga pozovete na fiksni broj, javi se telefonska sekretarica koja kaže: “Ako navijate za Partizan, ostavite poruku, ako navijate za one druge, onda ništa”. Simpatična je ta njegova navijačka ostrašćenost, jer štrči i nesvakidašnja je u svetu kulture. Kada braća Galager otkidaju na Mančester Siti, Irvin Velš na škotski Hibernian, a Najdžel Kenedi na Aston Vilu, to je normalno, ali kada vidite Božu Koprivicu kako sedi na klupi pored Duleta Vujoševića, to je ipak nesvakidašnji prizor.Sedimo u večnoj “Poslednjoj šansi” na Tašmajdanu, Božo u razgovoru pravi dosta digresija, ali ne možete da ga prekinete jer je sve što priča zanimljivo. Na kraju svake rečenice kaže „kapirate?“, kao neizbežnu uzrečicu.- “Šansa” se dosta menjala… Tu smo nekad dolazili iz “Dva jelena”, “Tri lista duvana” ili iz “Znaka pitanja”. I kad se ovo zatvori prelazili smo u bife “Lasta” ili u “Zmaj” na početku Drinčićeve. Ali drugačiji su bili razgovori, malo je bilo sukoba. Jednom sam bio tu sa nekim prijateljima, i nešto smo bili kao nadrkani i pevali smo naglas. A tu su bili pored neki džudisti. Mogli su da nas prebiju, ali su nam rekli da mi služimo kao izbacivači jer pesmom teramo goste. Ulično vaspitanje je isto važno kao i domaće. Mangupi nikad ne diraju slabije, kapirate? – kaže Božo Koprivica na početku intervjua za Nova.rs.

Pominjete i Dušana Prelevića Preleta u novoj knjizi “Bluz dva prijatelja u 54 tjedna” koja izlazi krajem maja, i on je bio simbol mangupluka, družili ste se?- Za mene je Prele pre svega bio simbol dara. Ali daroviti ljudi su autodestruktivni, kao Džordž Best, kao Hendriks… Bio je Prele i darovit sportista. Igrali smo jednom fudbal ispod Kalemegdana, kad mi je on uklizao u noge. I posle je rekao: “Majku mu j… crnogorsku, ne traži faul.” I onda sam ja njega zvao da se bijemo u Studentski park. Krenemo, a on kaže: “Aj' svratimo u Kolarac”. Bio je mnogo pošten čovek. Kad je umro Davorin Popović, Prele je napisao: “Došao je momak iz Sarajeva u plavoj košulji i sve nas počistio”.Novu knjigu koju smo pomenuli, potpisujete zajedno sa prijateljem - pesnikom Miodragom Mijom Raičevićem.- To je bluz roman pisan u četiri ruke. Moj prijatelj Mijo je pre godinu dana imao nezgodu sa kičmom i sad sedi, ne može da se kreće. Uobrazio sam da ću da mu pomognem ovim zajedničkim rukopisom, da ga uspravim na stopala. Ja pričam svoju priču i pokušao sam ukomponojem njegove pesme po mom izboru. Ima u knjizi svega, i surovosti,  i muzike i pozorišta, igre, fudbala, džeza... Neke od tih priča su se već pojavljivale u knjigama, ali sad imaju drugu boju kad idu zajedno sa pesmama. Apsolutno može da se posmatra kao nova priča.

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=bozokoprivicaoknjizids-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3472847"]Pominjete u knjizi pojam “beogradistika”, knjige pisane o Beogradu i kako čitati grad... Ko je najbolje pisao o Beogradu?- Miloš Crnjanski, Stojan Novaković, dobro je naravno pisao i Tirke. Ali meni je najdraža knjiga arhitekte iz čuvene porodice, Milana Leka “Ulice Beograda”. To su samo imena ulica i trgova, nabrajanje… Kao ulicoslovar, kao enciklopedija. I onda vidite kakva je to istorija, ko je sve dobijao ulice, kako su se menjala imena… Čak je bila i ulica Adolfu Hitleru u Zemunu. Inače, Tirke je bio pisac, on nije bio novinar. I sa svim tim znanjem mogao je da piše o melodrami, muzici, Koka-koli… Znam, meni su posle govorili da se Tirke promenio i slično. Ali ja o ljudima pamtim ono najbolje kod njih. A kad je novinarstvo u pitanju, meni je mera bio Feral Tribune, za njih sam dao intervju u njihovom poslednjem broju, pa me ćerke zezaju da sam ga zatvorio. Ali to su mi bili prijatelji.I pisac Mirko Kovač, vaš prijatelj, je pisao za Feral Tribune jedno vreme. Mnogi su pričali da je odlaskom u Rovinj usred rata postao izdajnik i srbomrzac koji je užasne stvari pričao o Beogradu i Srbiji. Kako ste vi doživljavali njegove istupe u javnosti tokom 90-ih?- U romanima “Kristalne rešetke” i “Uvod u drugi život” Kovač je najlepše stranice o Beogradu napisao. Kako ga je Beograd primio, kako se tu osećao kao u svojoj kući, tu ima prijateljstva, ljubavi… Najveća prijateljstva sa Kišom, Pekićem, Davidom... On nikad nije pisao protiv svojih prijatelja, nego protiv onih koji su zasluživali. Na primer, Dobrica Čosić. On je bio prosečan pisac, na početku je bio darovit, ali slabo se snalazio u fantastici, erotici, u humoru… Ne kažem da nema neko svoje mesto, ali grupa oko njega je proizvela Karadžića. Jedno četničko đubre najgore vrste. Njegov otac je pravio razne vrste zločina i bio je špijun. I sve te pljačke u ratu… Ja sam Crnogorac, a voleo bih da sam Irac, ali sam Jugosloven. Mada više volim kad neko kaže da je Dubrovčanin, kao što je bio Milan Milišić, ili Zagrepčanin, Beograđanin, Cetinjanin...“Nikad više primitivaca nije bilo u Beogradu”, pišete u knjizi “Bluz dva prijatelja u 54 tjedna”.- Nikad Beograd nije bio primitivniji, ali ne samo zbog politike, to je već opšte mesto, nego u svakodnevnom ophođenju. Znate ko je bio vođa navijača Partizana kad sam ja klinac dolazio u Beograd kod braće? Bio je neki Valjevac, čičica simpatičan sa šeširićem. Ovo sada nisu navijači. Ne mogu da zamislim, recimo, bivšeg fudbalera Partizana Zorana Miladinovića da se izvinjava nekom od ovih nazovi navijača… On bi se uhvatio za onu stvar i rekao: “Marš!”. Ali uprkos tome, Beograd je i dalje veliki. Jedino kad iz Beograda odete negde napolje, nemate strah i niste impresionirani.Srđan Valjarević je nedavno rekao u jednom intervjuu da su bife Ateljea 212 i Klub književnika, bili stecište rađanja srpskog nacionalizma. Kako vam to deluje?- Valjarević je izvrstan, jedan od naših najboljih savremenih pisaca, za duži period, pedesetak godina unazad. On ima svoj rukopis, to je ono kad pisca prepoznate bez potpisa. Sve što bi on rekao ja se slažem s njim. Voleo sam da odem u Klub književnika, bilo je tu dobrih priča, bilo je lepih žena, bila je dobra kuhinja… Ali to je slatkorečivost, mitska mesta, ali treba pokazati i drugu stranu.NIN-ov žiri je nagradio Milenu Marković za “Decu”, rekli ste nedavno i za nju da je postala velika književnica.- Milena je takođe izvrstan pisac. Znam da nemam nikakvog uticaja, ali ja je sad predlažem za Srpsku akademiju nauka i umetnosti, koju jako dobro sada vodi Vladimir Kostić. Voleo bih da Milena bude primljena, da malo protrese Akademiju. Nema veze što je mlada, i Andrić je vrlo rano primljen. A Crnjanski je velika mrlja Akademije, njemu esnaf nije dao da uđe. Ćosić mu je rekao kad je došao iz Londona: “Drago mi je da ste se vratili”, a Crnjanski mu je odgovorio: “Jedino vama nije drago, sada je drugačiji redosled.” Bio je olimpijski narcis, ali opravdano.“Nije poenta živeti u Beogradu, nego uzeti nešto od njega i dati mu zauzvrat”. Šta ste vi uzeli, a šta ste mu dali?- Ja ne mogu ni mrvicu da vratim Beogradu šta mi je dao. Od utakmica do filmova, od džeza do Bemusa i Festa, ljudi koje sam upoznao… Od Kiša, Kovača, Žike Pavlovića, Dušice Žegarac, Nede Arnerić, Pavla Vuisića, do ulica i krajeva grada...

“Da Zvezda igra protiv 11 Hitlera, ja bih navijao za Hitlere” je vaša genijalna doskočica, i u stvari priča o pravom rivalstvu koje podrazumeva podbadanje i peckanje.- Jeste bilo malo ishitreno, ali i dalje stojim iza toga. Ne mogu da navijam nikad za Zvezdu, ali cenim neke igrače kao što su Mitić, Aranđelović, Vojislav Melić, Šekularac…Jedan Partizanovac mi je rekao da mu je najgori dan u životu bio kada je Zvezda prošla Bajern na Marakani 1991. u polufinalu Kupa šampiona.- Slažem se s njim. Pre kraja, Efemberg, njihov half, pogađa stativu sa pola metra, i posle toga gubi se lopta, Jugović nešto tamo centrira… I onda autogol daje Augentaler, najbolji igrač, golman isto odličan, ali desi se.Kako vam deluje Partizan danas u košarci i fudbalu?- Stanojević je pristojan trener, ali ne može da dobije Napredak... Ako ne možeš da dobiješ te utakmice, nisi zaslužio da budeš prvak. Željko Obradović  iz sve snage ima moju podršku. Skoro sam bio sa Vujoševićem, i kažem: “Osvojiće Partizan dve titule”. Šalili smo se. U utakmici sa Bursom za mene je najveći krivac Panter, šta je sve izgubljeno u dve minute... Ali dešavaju se takve situacije. U čuvenoj utakmici Benfika- Barselona, kad je igrao Euzebio, osam puta je Barselona pogodila stativu i prečku. Pobedila je Benfika 3:2.Hrabro je bilo reći za Vučića “svakosatno klepetalo” pre nekoliko godina, ne kaže to baš svako danas, ljudi su najčešće oportunisti i konformisti. Da li ste imali problema posle toga i kako vidite Vučićev kraj?- Nisu to velike hrabrosti. Ovde samo treba 100 ljudi spremnih da poginu na ulici, jer ovi su takve kukavice, neutemeljeni ljudi. Samo nam nedostaje odlučnosti i spremnosti na žrtvu. Oni su već poljuljani, i treba im zadati završni udarac. Neki pridaju značaj Vučiću, kako on manipuliše, ali to su sve iznuđeni potezi. Ja nikad ne idem na nerešeno, i nikad ne znate šta može da iznenadi, pogotovo to mislim za Beograd. Beograd ipak ima u tradiciji 27. mart, spontani narodni gnev.

Po vašem internom dogovoru, trebalo je da igrate Stoleta Apaša u nesuđenom filmu Živojina Pavlovića “Kad su cvetale tikve”. Dragoslav Mihailović ipak nije dao autorska prava, kasnije je rekao da bi film uništio knjigu, kao što se desilo sa “Petrijinim vencem”. Da li mislite da je bio u pravu?- Ne mislim, zato što je to toliko dobar roman, a drugo, Žika Pavlović je bio jedan od najvećih evropskih reditelja. Žiki je bilo mnogo stalo do tog filma, bili su u tadašnjem Centar filmu, Đoka Milojević je bio direktor, sve je bilo obezbeđeno. Možda bi meni Žika posle prvog dana snimanja rekao, ne možeš ti ovo da igraš, ali ko zna... Meni je film bio strašno važan, pogotovo u detinjstvu, prazan mi je bio dan ako nisam išao u bioskop kojih je u Nikšiću bilo nekoliko. I ta identifikacija kad izađete iz bioskopa... Retko sam to doživljavao u literaturi. Ja bih i dalje gledao vesterne, mada ima i novih dobrih reditelja. Andersona sam skoro gledao, ima divnih ruskih reditelja, Sokurov i drugi. Ali mi smo imali tu generaciju: Aleksandar Petrović, Makavejev, Žika Pavlović, Kokan Rakonjac, Živanović, Puriša Đorđević… U “Jutru” Ljubiša Samardžić u onim gumenim čizmama barata loptom, ja sam ga pitao da li je to montaža neka, kaže on: “Ma, kakvi.”Ima jedna fotografija iz 2014. sa Sajma knjiga, sa promocije vašeg izdanja “Samo bogovi mogu obećati”. Sedite vi, Miljenko Jergović i Lazar Ristovski. Šta se desilo sa Lazom?- Laza mi je prijatelj privatno i sve najbolje o njemu mislim kao prijatelju. A ovo drugo... Trebalo je da igram u njegovoj seriji, ali sam odbio. Veliki glumac, talentovano i piše. Šta se desilo čoveku, neću to da definišem.Kakav odnos imate danas prema Emiru Kusturici, sarađivali ste i bili prijatelji?- Ja sam sa Emirom bio baš blizak, kao brat. Ali onda on brani sa još više strasti ono za šta zna da ne može da se brani. Ali to mu se odražava na filmove. Ne zato što je izgubio dar, nego više nije blizu sebi. Ne misli samo o filmu, ja sam mu to rekao. Sada nemamo nikakav kontakt, ali kad se vidimo sve je korektno. Sad sam rekao negde da je polupismen, i mislim da je polupismen izvan filma. On je tražio da se upoznamo posle nekog mog teksta, ali drugačiji je bio tada… Najviše njega boli Sarajevo, iako je kao sve kontra.

U kakvom je stanju naše pozorište, pratite li?- Pratim intezivno. Ima dobrih predstava, ali dobro stanje nije. Zato što se snima neverovatan broj serija i zato što se ne daje šansa mladim autorima. Mora da se da šansa mlađim rediteljima. Nije dobra atmosfera. Glumci nisu u dobrom položaju. Ako vi snimate seriju osam sati, i onda dođete na probu u pozorište... To nije energetski dobro. Ja nisam mogao da igram košarku, pa fudbal posle. Različita je tehnika, različito okruženje... Najviše volim Jugoslovensko dramsko pozorište. Ja vam preporučujem predstavu po Fasbinderu, radio je Bobo Jelčić iz Zagreba. Najednostavnija izvrsna glumačka priča. Krene iz šale,  a onda se završi tragedijom, a opet i sa humorom.Prisećate se u novoj knjizi i beogradskog pesnika Miloša Komadine, koji je mlad umro pre 16 godina. Bio vam je važan.- Bio je jedan od najotmenijih pesnika koje sam ja video u životu. Na svoju ruku, u svemu i u bolesti. Imao je multipleks sklerozu i još neke dodatke. Imao je nekoliko antologijskih pesama kao što je "Citostatici i fagot". I jednu pesmu koja se zove "Ponos gorštaka", koja govori o tome kako bi sve dao, i žene, i posao, i sve, samo da ima ponos gorštaka. Ali kaže, to se ne može kupiti ako to već nemaš.Važite za neobičnog čoveka, čudaka... Zašto nikad ne vezujete pertle?- Bilo mi je teško kad sam bio klinac i onda je tako ostalo… Može da bude i kao poza, svi te prepoznaju po tome. Ne bih bio Crnogorac... Mi smo uvek držali do kostima.Bonus video: Božo Korpivica o romanu Milene Marković

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=bookoprivicaoromanumilenemarkoviaj-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3353654"]