2
Nije moj život takav da ja sad idem okolo i valjuškam se u sosu svog značaja za srpsku književnost dok se ne nadujem i usmrdim. Vrlo malo i razmišljam o sebi na taj način. Samo radim, kaže za podgoričke „Vijesti“ Milena Marković.
Roman u stihu “Deca” Milene Marković promovisan je protekle nedelje u Budvi, gde je autorka dala intervju za „Vijesti“.
„Žrtva mora da se da za dar i za mogućnost spoznaje, koja sa jedne strane daje veličinu onome ko je medijum za opšta čovečanska osećanja i spoznaje, a sa druge strane daje stanje večite žudnje, nezadovoljstva, zavisti i često tragičnog osećanja sveta, upravo zbog te spoznaje. U svim tim velikim romanima o tragičnoj, komičnoj, potresnoj inicijaciji u umetnost postoji priča o strašnoj izopštenosti, i u “Toniu Kregeru” Tomasa Mana i u Tolstojevim dnevnicima i u “Dablincima” i “ Portretu umetnika u mladosti” Džojsovim i u “Staklenom zvonu” Silvije Plat, ima toga i u “Bludnom sinu” Bukovskog i kod Fantea. Spoznaja znači izopštenost, odatle se odvajaju sveštenici, umetnici i ostali koji služe. A sve što je džabe smrdi na džabaluk, da parafraziram Selina”, kaže dobitnica NIN-ove nagrade Milena Marković.
Autorka romana u stihu „Deca“ kaže da se i ranije ogoljavala u svojim delima, ali je sad sve pod punim imenom, pa deluje radikalnije.
„Ja sam dosta prećutala pošto prosto nije zanimljivo u litararnom smislu. Odlučila sam da idem do kraja još kad sam počela da pišem, ništa drugo me nije zanimalo. Samo što sam imala drugačije stilske mehanizme. I nije mi nikad bilo bitno da li sam otišla predaleko, samo mi je bilo bitno da bude pravo i da uspe. Mislim da su svi pisci lični. Čak i najozbiljniji među takozvanim žanrovskim piscima, na primer Džejms Elroj, pišu ličnu priču. Njemu je majka udavljena najlon čarapama i bačena pored puta, nikad nisu uhvatili ubicu. I to je onda najveći pisac noara, čovek koji je napisao “Crnu Daliju” i “Poverljivo iz L. A.” Kod Agate Kristi opet imate lično, klasno, britansko, prvi i drugi svetski rat. Kod Čarlsa Dikensa opet lično, on je sam bio dečko koji je čistio cipele gospodi po strašnim ulicama istočnog Londona. Ostalo je samo pitanje stila, teme, ideje.“
Na pitanje kako dalje nakon velikih pohvala koje je doživela za „Decu“ kao njeno najbolje delo, Milena Marković kaže da mora da nastavi da piše.
„Ne znam ništa drugo da radim, to mi je poziv. Jedan mi je drug skoro rekao, on je veliki gitarista, nema veze ko je, ja ne volim da bacam imena, rekao je “Ja sam žica, šta ću ako ne sviram”. To te jede ako ne radiš. Videću šta ima smisla da pišem. Sad već moram da pišem scenarija za seriju, čekaju me. Nije moj život takav da ja sad idem okolo i valjuškam se u sosu svog značaja za srpsku književnost dok se ne nadujem i usmrdim. Vrlo malo i razmišljam o sebi na taj način. Samo radim. „
bonus video: Milena Marković, dobitnica Ninove nagrade za književnost