1
Pristali smo na preživljavanje, nema zatočništva, spremnosti na žrtvu. Nekad ne može biti kompromisa i mora biti žrtava. Da nas sto koji smo spremni na žrtvu, danas izađe na ulicu, oni bi bili gotovi
U njegovoj priči, knjigama i mislima driblaju Vasović, Kovačević, Galić, braća Čebinci, Jusufi, Vukotić na stihove Vita Nikolića, Brane Petrovića, Miodraga Raičevića, Ezre Paunda, Jesenjina, Cvetajeve, Komadine… Sa unutrašnje strane kože istetoviran je grb Partizana, iznad stola lebdi fudbalska lopta, u razgovor uskaču Kovač, Kiš, Borhes, Godar.., svrate i Petar Božović i pokojni imenjak mu kraljevskog prezimena; čudesan preplet umetnosti i fudbala osvaja prostor gde sedi i zbori Božo Koprivica, književnik, dramaturg, esejista i strastveni navijač kluba iz Humske. Ovde pričamo sa navijačem o navijačima i onima koji skrnave tribine.
Prvo ga pitamo kako je moguće da navijači Partizana istovremeno budu leglo najgoreg kriminala i nukleus otpora aktuelnom režimu.
– Nije reč o pravim navijačima. Oni koji su otpor su deo neke građanske hrabrosti. Dugo traje taj proces. Ja sam običan navijač, ali sam gledao kako su dolazili ti „dobronamerni“ osvajači tribina poput onog žandarma Vučka koji se pravio veliki „partizanovac“, a znao sam da je ubačen. Mnogi su na to naseli. Navijač i navijanje je nešto drugo. Najvažnija stvar u životu je da si prisutan. Tu rečenicu je izgovorila žena, pokroviteljka reditelja Pitera Bruka kad je otišao da je obiđe u Parizu. Kad ti i ja razgovaramo onda razgovaramo i ne osvrćemo se na ono što se okolo dešava. Ako si pravi novinar apsulutno si prisutan, isto je i sa navijanjem. Moraš biti prisutan. Ta energija navijača, ta harmonija koja se uspostavlja između njih i igrača je bitna stvar. Ja sam sebe optužio što je Jugoslavija 1976. godine izgubila od Nemačke polufinale Evropskog prvenstva. Vodili smo 2:0, tim je vodio savezni kapiten Ante Mladinić, briljirali su Oblak, Popivoda, Džajić je dao gol glavom. Igra se prvo poluvreme i ja kažem sebi: ne ustajem do kraja utakmice. Posle na poluvremenu pomislim „šta ti umišljaš“ i ustanem. Jugoslavija izgubi 4:2 i bude mi krivo što nisam izdržao. Trebalo je da držim tu temperaturu.
Ovi su prisutni, ali okrenuti leđima terenu, lopti, igri… Na stadionu su drugim poslom?
– Kad sam ja bio klinac vođa navijača Partizana je bio neki čika Valjevac, omanji gospodin sa šeširićem. A sad su oni uveli te vođe navijača koji ne gledaju utakmicu nego rade to što rade i još su podržani. I zato mi se strašno dopala Stanojevićeva izjava posle onog incidenta u Novom Pazaru. On brani dostojanstvo fudbala, dostojanstvo svoje profesije. Veruj mi, kad igraju deca lopte na trotoaru sklonim se da ne smetam. To je sveti prostor. I zamisli sad Miladinovića, Galića, Kovačevića, Jusufija da ih neko zove i da mu se oni pravdaju kako su igrali, a kamo li da im skida traku. Nezamislivo.
Pravite li razliku između navijača sa Juga i Istoka?
– Pravim, naravno. U suštini, meni je žao tih klinaca koje je lako zavesti. Ovi koje ja znam su samosvesni mladići koji misle svojom glavom i uglavnom su svi završili fakultete. I umesto da oni budu jezgro i primer kako se navija, promovišu se neki sumnjivi tipovi i kriminalci. Ranka Raičevića, lekara, profesora i, ako je to moguće, većeg partizanovca od mene, koji ne psuje i ne viče, jedino što zna da prigovara sudijama iz prvog reda u Areni gde sedimo, su više puta izbacivali sa utakmice. A ove koji prave probleme ne diraju. Kad je nekada Partizan igrao košarku na Kalemegdanu, u Hali sportova, pa i u Pioniru, tamo su dolazile devojke lagano obučene bez šminke, pristojne i lepe da navijaju. Sad uđe njih dve hiljade i onda prave selfije, kucaju poruke, kerebeče se… Kakva je to koncentracija, kakvo navijanje? A dve hiljade klinaca koji bi zaista navijali ne može da uđe jer je godišnja karta 18.000 dinara. Navijači moraju da se neguju.
Neguju se neki drugi?
– Pa, da. Policija ne može da reaguje kada se događa ono što se dešavalo u Pazaru, a dešava se i na Partizanovom i Zvezdinom stadionu, jer su to njihovi ljudi zaduženi da prave incidente.
Gde vi sedite kad idete na stadion?
– Na Zapadu, ulaz G. Navikao sam, sa drugih strana ne umem da gledam utakmicu, drugačija mi je perspektiva.
Kako se tako politika olako preselila na tribine?
– Preselila se otkako se Srbija strmoglavila u ovaj ponor iz koga ne izlazi, a izgleda i nema nameru da izađe. Ovima na vlasti haos odgovara jer misle da tako mogu lakše da kontrolišu stvari. Haos može biti pozitivna stvar samo kad je umetnost u pitanju, u svemu drugom je problem. I sad neko treba da me ubedi kako uprava Partizana nije znala za onaj bunker na stadionu i da ovaj Belivuk nije čedo ove Vučićeve kamarile. On je njihov proizvod. Nije znala policija šta on i ekipa rade?
Čuva li se još negde ono navijačko gospodstvo gde se skandira klubu, a ne ispaljuju morbidne nacionalističke parole?
– Ima divnih navijača i upoznajem ih kad negde odem po Srbiji na neku književnu tribinu. To su pristojni ljudi koji su navijanju posvetili život kao što je Aca Milivojević iz Požege, inženjer i profesor. O njima se ne piše i kad pitam novinare zašto, oni kažu nisu poznati. Nema poznatih i nepoznatih navijača. Srce nikad nije poznato. Sad je bitno šta misle Mijač, Koprivica, Sergej Trifunović…, a nije bitan Aca. Koliko ima divnih ljudi koji iz Makedonije, Crne Gore, Bosne, Istre dolaze na Partizanove utakmice i za njih niko ne zna.
Da li je politika pokvarila tribine ili se huliganstvo s tribina prelilo u politiku?
– Prva je počela politika, ona je rodno mesto huliganstva. Jer, pravi mangupi ne prave probleme. Sve je u domaćem vaspitanju. Šta će biti moja deca, ako sam ja smrad? Ranije na ulici nikad jači nije dirao slabijeg, nije bilo vulgarnog dobacivanja, nije se moglo desiti da se ne zaštiti nezaštićeni ili da se ne pomogne starijem. Najveći mangupi nikad ništa loše nisu radili u svom kraju. Ne može huliganstvo da prevlada u organizovanoj državi. Gori su huligani bili u Engleskoj i je li sad sve u redu? A i fudbal nam je slabog kvaliteta.
Na šta liči?
– Ni na šta. Ima problem tih mladića koji rano odlaze ali i ovih koje dovode. Sada je odjednom Kanga izbio kao najbolji igrač, a na njegovom mestu su nekad igrali Šekularac, Aćimović, Pižon… Zna li on to, da li je to njemu neko rekao? Ja sam jednom Bjekoviću, kad je onaj Leonardo pravio neke probleme, rekao: pustite mu snimke sa Bobekom, Galićem, Milutinovićem, Kovačevićem, pokažite mu tradiciju da vidi gde je došao. Može to i drugačije, a primer je ono što je Duško Vujošević uradio sa strancima u košarkaškom timu Partizana. Veseli, Bertrans, Vesterman, Marić su postajali deo Partizana, jer im je on objasnio da su došli u klub u kome su igrali Kićanović, Dalipagić, Divac, Paspalj, Danilović, Đorđević… Znali su gde dolaze i oni su morali da se prilagođavaju i rastu u igrače.
Imate li utisak da se Partizan polako vraća?
– Vraća se. Dopada mi se kako to Stanojević radi u fudbalu, a i velika stvar je dolazak Željka Obradovića za trenera košarkaškog tima. Njegov povratak vidim kao vraćanje duga. Mnogo je važno imati osećanje duga. Moram da ga imam prema svojoj ulici na kojoj sam prohodao, prema trgu na kome sam odrastao, a to ljudi nemaju. Partizan je adresa koju treba poštovati.
Vučić se često petlja u fudbal. U kom su pravcu tribine oblikovale sadašnjeg predsednika i da li se predimenzionira ili, pak, potcenjuje njegov odnos i veza sa navijačkim grupama?
– Strašno me nervira ta priča kako sport zavisi od Vučića. Jel’ on te pare vadi iz svog džepa? To su čiste manipulacije. Ja da verujem da je on bio vođa navijača!? Taj nije bio vođa ni u razredu. To šire ovi lažisahani iz sopstvenog interesa. Ljudi sa najviše žara brane ono za šta znaju da nisu u pravu. Takve sam prebrisao, ne zanimaju me.
Kakav je Vučić kao navijač, a kakav kao predsednik?
– Kao navijač me ne zanima, a vidim da kao predsednik radi sa ucenjenim ljudima i podtrpeznim kučkama koji zavise od njega. On je čovek koji nikad ništa nije radio u životu i odjednom je tipovan od nekog da bude predsednik. Sam ne veruje da je predsednik i njemu je svaki dan potreban dokaz za to. Otud prijemi sportista, otvaranje svega i svačega, stalne konferencije za štampu. On zna da to odgovorno mesto ne pokriva i očajnički traži samopotvrdu. Više imam poštovanja za Mustafu, čistača cipela na Trgu republike jer je on siguran u posao koji radi. Čovek koji poznaje posao, bilo koji da je u pitanju, ima sigurnost i relaksiran je. Ovaj, kao što rekoh, nikad ništa nije radio.
Hoće li se onda ovom, kako ste ga vi nazvali „svakosatnom klepetalu“ skoro pokvariti mehanizam ili ćemo ga još dugo slušati?
– Mislim da su ljudi koji se osećaju najjačim i da im niko ništa ne može, upravo tada najranjiviji. Beograd bi trebalo da ima tu energiju da ga skine s vlasti, vreme je da se pokrene pravi otpor.
Šta mislite da li on to sam od sebe ili ga navijaju?
– Ne razumem se u svetske sile, verovatno je tipovan da završi neke poslove, ali vidim da postoje te neke agencije koje ga uče kako da drži ruke, intonaciju, kako da se frizira i kostimira. Međutim, ne može se sve predvideti. To vam je kao kad velemajstori šaha igraju simultanku i neko igra sicilijanku, neko englesko otvaranje, neko holandsku odbranu ili kako se sve to već zove. Odigra desetak naučenih poteza, a onda mu velemajstor promeni taktiku i on se nađe u čudu. Tako i ovaj. Šta kad dođe u Potočare i desi se ono? Svako ima strah, ja sam se dugo bojao psa, ali ti si predsednik države. Onaj dečko u pratnji pored njega nema mimike, kameno lice, na njemu se ništa ne vidi, a ovaj, izbezumljen i uplašen, kao neka jadna zverka ispod kišobrana.
Da li onda očekujete nešto od predstojećih izbora?
– Ja uvek očekujem i ne ulazim u utakmicu sa namerom da izgubim. Problem je samo da se izađe na teren. Ovi na vlasti su kukavice, oni nikad ne napadaju, ne izlaze kao pojedinci na crtu, uvek su u grupi. Slušam ovde na Tašmajdanu neke ozbiljne gospođe u penziji, od prvog razreda su zajedno. Od njih osam, pet ih je za Vučića. Zbog tri hiljade dinara, zbog tri kutije vitamina, zbog 20.000 dinara. Ne mogu da verujem. Mogu da imam razumevanja za one koji to rade iz egzistencijalnih razloga, ali ove nisu ti slučajevi. Pristali smo na preživljavanje, nema zatočništva, spremnosti na žrtvu. Da nas je sto poginulo 5. oktobra sve bi bilo drugačije. Nekad ne može biti kompromisa i mora biti žrtava. Da nas sto koji smo spremni na žrtvu, danas izađe na ulicu, oni bi bili gotovi.
Već nekoliko meseci pišete kolumnu za list „Danas“. Jesu li vas nagovorili ili ste to sami odlučili?
– Sam, kako bih pisao o poeziji velikog pesnika Miodraga Raičevića i poznavaoca tradicije srpske i jugoslovenske poezije i evo već se raspituju i traže njegove knjige. On u svom stanu ima 16.000 muzičkih diskova i 10.000 knjiga. To je obol prijateljstvu. Prijateljstvo je osnov svega, dupli pas, radost prepoznavanja, razgovor iz zenice u zenicu. Naravno, pišem i o fudbalu.
– Jedan od najvećih srpskih pesnika Rastko Petrović na ulici prodaje na engleskom napisanu knjigu o Mikelanđelu i umire sa osam dolara u džepu. Zadužbina Miloša Crnjanskog, najvećeg srpskog pisca i jednog od najvećih svetskih pisaca prve polovine dvadesetog veka, bila je u jednom sobičku Udruženja književnika pored klozeta. Dobrica Ćosić mu je rekao u Prosveti „Drago mi je da ste se vratili“, a Crnjanski mu je odgovorio: „E, jedino vama nije drago, sada je drugačiji redosled“. Ovde nedostaje kriterijuma.
– Nikšić ima jednu specifičnu gradsku kulturu. Evo jedan primer. U Nikšiću je bio amalin Jovo Borozan Džada, vukao je ljudima stvari kolicima. Bio je ritual kad on ruča u kafani. Govorio je Pjevanje od Mažuranića, kola iz Gorskog vijenca, znao je Bodlera…Kad je on umro, pošto je bio sa Cetinja, čitav građanski Nikšić je ustao i pratili smo ga sve do tamo. Jednom sam se sporečkao sa velikim pesnikom Milanom Milišićem iz Dubrovnika, koji je bio prva žrtva rata u tom gradu, oko poezije Brane Petrovića i gotovo da je došlo do toga da raspravu rešimo na šake. Onda me on pita odakle sam, ja kažem iz Nikšića, na šta on kaže: to je jedini grad u zaleđu u kome sam imao kompleks.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
