0
Za mene je važno da film pruži prostor i vreme za razmišljanje i dijalog, bez moralizacije ili suđenja, kaže reditelj Ilja Povolocki.
Pišu: Bojana Šolaja i Tamara Liješević; prevod: Tamara Ristić
Film „Hir“ ruskog reditelja Ilje Povolockog biće prikazan danas u okviru Takmičarskog programa 29. Festivala autorskog filma. Ilja Povolocki (1987, Iževsk) studirao je pravo, a nakon diplomiranja osnovao je malu producentsku kuću. Režirao je u komercijalne svrhe, zatim se posvetio nezavisnim filmskim projektima. Njegov prvi kratki film Severnjaci prikazan je na filmskom festivalu u Krakovu i na festivalu Camerimage u Torunju. Nakon toga snimio je svoj prvi dugometražni film „Pena“ koji je osvojio specijalno priznanje na IDFA festivalu 2019. godine, kao i brojna priznanja širom sveta.
Radnja filma prati stari kamper koji putuje kroz mračnu rusku provinciju, prevozeći tinejdžerku, njenog oca i dotrajali filmski projektor. Dugo lutaju kroz jezive slikovite predele. Kada se upute ka severu, njihov svet, stisnut u skučenom prostoru kampera, konačno eksplodira.
Gde ste našli inspiraciju za priču u filmu „Hir“?
– Neko vreme sam bio zainteresovan za rad na priči o odrastanju, ili o nekom proputovanju, kako god želite ga nazvati. Međutim, ova ideja se počela oblikovati tokom pandemije, kada smo se svi odjednom našli zaključani u našim domovima zajedno sa našim najbližima, s njima i našim strahovima, bolovima i žalostima… i čini se da nismo bili spremni za to.
Reč „Hir“ predstavlja neki nepredvidiv preokret, neku naglu želju. Možemo li reći da je životni stil oca i kćerke u filmu ništa više od jednostavnog hira?
– Može se tako reći. Za mene reč „Hir“ nosi višestruka značenja. Takođe možete videti njihovo beskrajno lutanje kao neku vrste nedaće, bekstvo od odrastanja, pokušaj da se rastope, da zaustave vreme, čak i oblik svetog ludila. Ali život nas obično sustigne i postavi nam izbor.
Do sada ste prikazali film na Kanskom filmskom festivalu, San Sebastijanu, i festivalu filma u Sao Paolu. Kakve su bile reakcije publike do sada?
– Mogu suditi samo na osnovu pitanja i odgovora i diskusija s publikom nakon projekcija, i do sada ih smatram vrlo interesantnim. Na kraju krajeva, to je sve što nudim ovom ne užurbanom filmskom turnejom – poziv na razmišljanje.
Da li je ovo vaš prvi film s ovom ili sličnom temom?
– Nije potpuno. U mom prethodnom dokumentarnom filmu „Pena“, jedna od priča pratila je oca i kćerku tinejdžerku, i njihovu svakodnevnu rutinu vozača taksi broda. Zaradjivali su vozeći ljude i teret na svom starom parobrodu do udaljenih sela na obali Barentsovog mora.
Glavni likovi u filmu nemaju imena, jednostavno su otac i kćerka. Zašto ste se odlučili na taj potez? Da li je to zbog univerzalnosti njihovih ličnosti, ili možda zbog naglaska na način života kojim su se prisiljeni prilagoditi?
– Struktura filma „Hir“ je u velikoj meri inspirisana istočnoevropskim folklorom, posebno tradicijom bajki i parabola, koja obično koristi simboliku, amplifikaciju, i određeni nivo univerzalnosti.
Otac i kćerka putuju kroz Rusiju i na kraju dolaze na sever. Možete li nam reći nešto više o lokacijama gde ste snimali ovaj film – koliko je trajalo snimanje? Je li bilo naporno i jeste li se suočavali s nekim većim izazovima tokom snimanja?
– Snimali smo scene hronološki, krećući se od juga prema severu. Od Kavkaza u Kabardino-Balkariji, preko stepa Stavropola, zatim preko pustinje Kalmikija, Sankt Peterburga i Karelije, do hladne i brutalne tundre Kolskog poluostrva – 5.000 kilometara, 42 dana snimanja, od 60 dana ekspedicije. Većinom nije bilo lako. Jednom, na primer, cela glumačka ekipa je morala satima da pere morskom vodom neočekivani sneg sa pristaništa, kako bismo mogli da snimimo jednu od poslednjih noćnih scena na severu. Neverovatno smo blagosloveni timom i svim ljudima koje smo sreli usput. Kompletno snegom prekrivene puteve morali smo da pokrijemo peskom, vatrogasci iz sela stigli su nam u pomoć s maskama, probijali smo se kroz močvare, nekih noći spavali na otvorenom i stalno nešto popravljali. U stvari, čudo je što je kombi sve to preživeo, i još uvek mogao voziti na kraju.
U filmu, tinejdžerka prolazi kroz faze odrastanja koje su tipične za svaku ženu. Međutim, nema žensku osobu u svom životu na koju može da se osloni – tačnije, ima samo svog oca i svoj fotoaparat. Možemo li reći da je u ovom trenutku najranjivija?
– Ali ona takođe ima dragoceno iskustvo nezavisnog i svesnog posmatranja, i iako podstaknuta, ima određenu slobodu od stereotipa i društvenih ograničenja. Da li je ranjiva? Da, kao i svi naši junaci, ali sumnjam da bi ova devojka želela da se vidi kao žrtva.
Pepeo majke nosi posebnu simboliku. Možete li nam reći više o tome?
– Za mene je to pojam nerazumne, neizrečene, bolne prošlosti, koja nas tako često drži zarobljenima, čineći samu ideju o drugačijoj budućnosti nemogućom.
Za kćerku, kombi predstavlja ceo svet. Čak i kad ima opciju da ga napusti, uvek mu se vraća. Da li je kombi njena zona komfora ili samo životni običaj?
– Zamišljam to kao izbor da živi u velikom, komplikovanom i kompleksnom svetu. Važno mi je da se vrati promenjena. Više nije proizvod tuđih strahova, ambicija, ili razočarenja, već osoba koja svesno bira svoj put i putovanje.
Kćerka jednostavno nestane jedne večeri. Otac kreće u potragu za njom, ali ne pokazuje previše zabrinutosti. Možda mu je laknulo što je njegova kćerka odlučila prestati živeti nomadski život, ili je možda nešto drugo?
– Zar mislite? Ja verujem da je tada zaista postao zabrinut. Pretpostavljam da je to i stvar temperamenta, ako posmatraš njegov način života i njegove reakcijama u drugim okolnostima, primetićeš da nije uobičajni tip čoveka.
Potencijalno bekstvo sa mladićem nagoveštava moguću nagradu. Međutim, dešava se potpuno suprotno. Da li mlada devojka u potpunosti prihvata svoj nomadski život u tom trenutku?
– Možda ona donosi svoju prvu veliku odluku. Prolazi inicijaciju. Šta će izabrati na sledećem krivudavom putu – zaista ne znamo, ali nadamo se da će to biti njen sopstveni, svestan, i promišljen odabir.
Možete li nam reći nešto više o glumačkoj postavi u ovom filmu – kako su reagovali na scenario, da li je bilo promena tokom snimanja?
– Ekipa nije bila sastavljena samo od profesionalnih glumaca, većina protagonista su bili autentični ljudi iz tih područja. I gotovo svaku scenu smo prilagodili tokom procesa, ne samo dijalog, već i strukturu scene, perspektivu likova, detalje, i kretanja. Zapravo sam fasciniran vrstom hemije koja se javlja između scenarija i spontanih dokumentarnih energija.
Možemo li očekivati nastavak ove priče?
– Ne verujem. Iskoristili smo priliku da posmatramo ovaj svet u važnom, izazovnom trenutku, približimo im se, posmatramo pažljivo, i sada ih puštamo.
Kakvo je vaše opšte mišljenje o ovom filmu, i smatrate li da je važno da ga publika pogleda?
– Za mene je važno da film pruži prostor i vreme za razmišljanje i dijalog, bez mentorstva, moralizacije ili suđenja. Samo pozivamo gledaoca da podeli ovo posebno iskustvo i da razmišlja zajedno s nama tokom trajanja filma.
Bonus video:
