0
Kultni klub Barutana će se na jednu noć, 22. juna, vratiti 20 godina u prošlost kada je postao hram elektronskog zvuka i tom prilikom okupiće poznate di-džejeve koji su osvajali scenu devedesetih, a sve povodom premijere filma "Bajka bespovratnog vremena".
Nakon projekcije, duh i muziku bespovratnog vremena će probuditi Aćim, Banyan, Coba, Goran Zmix Kovačević, Lale, Mark Wee, Mashala, Peppe, Petko, Spin i Vlada Eye. Oni su i akteri dokumantarca u režiji Pavla Terzića koji će, uz još 120 sagovornika, sve prisutne vratiti u čuvene diskoteke „Šećer“ i „Cepelin“, klubove „Akademija“, „Zvezda“, „Soul Food“, „Industrija“, „Omen“ ili „Sara“…
A kako i kada je klica tehna i elektronske muzike posejana u našoj zemlji, kako su klubovi, pored ulice, postali jedine oaze slobode i kulture dok su napolju padale bombe, uz autora filma Pavla Terzića, imali smo prilike da razgovaramo sa jednim od prvih “krivaca” – Božom Podunavcem.
– Sećam se kada sam prvi put došao u Barutanu. Bio sam u srednjoj školi i bila je žurka ponovnog otvaranja. Sećam se tih srećnih, nasmejanih, neobičnih ljudi koji su me opčinili. Tada je u meni posejana klica koja je prerasla u ljubav prema rejvu i elektronskoj muzici. Oduvek sam znao da ću praviti nešto o tome, ali kada sam prvi put razgovarao sa Božom, bio sam siguran – želim da napravim film o istoriji srpskog klabinga, u stvari dokumentarac o društvenopolitičkom fenomenu devedesetih godina ispričanom iz ugla klabinga – započinje priču skoro u jednom dahu reditelj Pavle Terzić dodajući da je Boža bio prvi akter u filmu i neko ko mu je zaista otvorio vrata rejva tog vremena.
– Dolazio sam redovno kod njega na razgovore i nesebično mi je pričao i otkrivao o svim tim mestima, ljudima, saznao sam da nisu samo oni sa B92 bili pristuni, upoznao me je sa Dušanom Kaličaninom i njegovom emisijom… Svestan svog neznanja počeo sam da intervjuišem ljude i puštao da me vode…
Početna ideja je bila, kako ističe, da snime film koji će se baviti razvitkom klabinga od devedesetih do danas, međutim, želeo je da pokaže da rejv kultura nije nastala sama od sebe, već da priča mora da obuhvati i vreme 20 godina unazad.
– Bio bi to film od pet sati. Odlučio sam da podelim početnu ideju na dva dela, tako da se prvi završava početkom dvehiljaditih, a drugi bi pratio novu eru klabinga.
Tog prvog dela i početaka najbolje se seća onaj koji je tu od nastanka – Boža Podunavac:
– U to vreme sam već bio di-džej, prošao sam školu Dragana Kozlice koji je bio poznat osamdesetih, imao sam iskustvo kluba i te vrste zabavljanja. Za mene je početak devedesetih označio pojavljivanje nove muzike, nove ere. Promenio se način zabavljanja, zbog čega ljudi dolaze… Uobičajeni oblik zezanja u klubu sedamdesetih i osamdesetih je bio uštogljeni protokol iz prošlosti. Ljudi su se oblačali kao Džon Travolta i očekivali su takvu muziku. Di-džej nije mnogo bio bitan jer su svi slušali “groznicu subotnje večeri”. Međutim, ova muzika je probudila drugačiji vajb. Pre toga se u diskotekama nije igralo pet sati, nego se dolazilo zbog muško-ženskih kontakata i muzike koja je poznata decenijama unazad – seća se Podunavac dodajući da se u klub odjednom dolazilo samo zbog muzike koja je samo tamo mogla da se čuje.
Ljudi su izlazili sa osmehom i rečenicom: “Kako sam se dobro izigrao”, a di-džej je dobio status pop-zvezde…
– Ta muzika je donela oslobađajući socijalni momenat. Devojke više nisu morale da dolaze sa bratom ili momkom u diskoteku, bile su slobodne da dođu sa svojom drugaricom, da upoznaju nekog ili da prosto samo uživaju. Uzmimo u obzir da je to trenutak kada živimo u zatvorenoj sredini bivše SFRJ… – dodaje Pavle Terzić.
Podseća i na rečenicu Lazara Šećerovića koji u filmu prepričava kako su “Šećer” zatvarali, zabranjivali igranje dok ima muzike, i čak sazivali savet koji je procenjivao da li takva mesta “kvare omladinu”.
– Bilo je opasno jer je oslobađajuće i podstiče na neku vrstu bunta i slobode – kaže reditelj.
Koliko je muzika pratila društveno-politička dešavanja primer je i upečatljiva scena u filmu kada jedan od sagovrnika prepričava kako je jednog jutra izašao iz kluba i susreo se sa ljudima koji stoje u redu za hleb. Sankcije su bile u punom jeku…
– Ova kultura je nastajala kada je naša zemlja bila izopštena, marginalizovana, u rasulu. Sve vreme sam se plašio da ne preteram, odem u politički dokumentarc i izgubim glavnu misao, a to je borba jedne generacije koja uz pomoć nove muzike i subkulture uspeva da prebrodi taj turbulenatan period. Svako je imao neku slamku spasa za koju se uhvatio, a ovi ljudi su to pronašli u klabingu – kaže Terzić dodajući da je muzika bila univerzalni jezik koji su svi razumeli i mladi su se identifikovali s tim.
– Nisi mogao da putuješ ali si mogao da se zabavljaš na isti način kao tvoj vršnjak u Londonu. Klub je bio lakmus papir. Znali smo da oni koji nas slušaju ne mogu da misle mnogo drugačije od nas kada je u pitanju društveno-socijalna priča ili shvatanje šta se oko čoveka događa. Prostački govoreći, nisi mogao da vidiš radikala koji sluša ovu muziku. To bi podrazumevalo da je napredan i razume sve, da je obavešten. Tako se formiralo neko utočište gde su nepogrešivo dolazili ispravni, kulturni ljudi s kojima se slažemo. Tada se znalo da smo se skupljali mi napredni, a ne oni nazadni. Dosta je to bio dobar reper i nešto što danas ne postoji. Sada se ne može razlučiti da li na klabing dolazi lik koji je ujedno i neki progresivni tip koga zanima zaista muzika ili ne – objašnjava Podunavac.
Evocirajući uspomene ističe da je 1999. klub, pored ulice, postao “jedino mesto slobode i otpora užasima”.
– Sve je bilo devastirano oko nas. U gradu si imao dva mesta – u jednom narodnjaci, u drugom tehno… “Industija” je neplanirano postala hram za bežanje. Poklopilo se tako. Osećali smo se bezbedno i te naše mračne rupe bile su svetlost u mraku koji je vladao napolju. Ipak je bolje da gruva bas, nego bomba, kaže se u filmu. To je istina. Imali smo matinee od podneva do osam uveče, a u međuvremenu je bombardovanje… Bas gruva, a čuješ eksplozije. Morali smo da nađemo svoj način da kroz sve prođemo – seća se Boža.
Na pitanje kakve emocije i osećanja bi voleo da film izazove, Pavle Terzić kaže da zavisi od generacije:
– Za ljude koji su to živeli, voleo bih da im film probudi nostalgiju, neko lepo sećanje na taj period kada nije bilo uopšte lepo. Drago mi je da svi sagovornici u filmu o svemu tome pričaju sa velikim osmehom. Što se tiče mlađe generacije kojoj i ja pripadam, voleo bih da proizvedem osećaj da za dobru žurku nije potrebno toliko mnogo. Danas se sve vezuje za megalomanske projekte, obraća se više pažnje na estetiku, a ne na suštinu. Voleo bih, zato, da nakon filma požele da odu na manju žurku koja ima dušu i atmosferu. Dobru žurku je oduvek činila ekipa i di-džej, a ne rasfeta i efekti.
Bonus video: Kako smo 90-tih od stvarnosti bežali u klubove – Boža Podunavac i Pavle Terzić