0
Mnoge moje novije pesme su takve. Stihovi su im prava stvar, opipljivi, nisu metafore. Pesme izgleda znaju same sebe i znaju da mogu da ih otpevam, i vokalno i ritmički. One se na neki način same pišu i računaju s tim da ću ih otpevati, kazao je, između ostalog, najveći živi kantautor Bob Dilan u intervjuu kojim je prekinuo višegodišnje ćutanje.
Priredio: Matija Jovandić
„Pre godinu, dve, dok sam sedeo u hladu drveta u Saratoga Springsu, Njujork, u dva razgovora sa Bobom Dilanom dotakli smo se Malkolma Eksa, Francuske revolucije, Frenklina Ruzvelta i Drugog svetskog rata. U jednom trenutku, zapitao me je šta znam o masakru u Send Kriku 1864. godine. Kada sam odgovorio sa ‘ne dovoljno’, ustao je sa stolice na rasklapanje, ušao u svoj autobus za turneje i pet minuta kasnije vratio se sa fotokopiranim stranicama o tome kako su jedinice američke vojske poklale stotine mirnih Čejena i Arapahoa jugoistočno od Kolorada“, piše novinar „Njujork tajmsa“ Daglas Brinkli.
„S obzirom na prirodu našeg odnosa, bez zadrške sam ga pozvao u aprilu, kada je usred pandemijske krize neočekivano objavio svoju 17 minuta dugu pesmu „Murder Must Foul“ o atentatu na Kenedija. Iako nije, osim na svom sajtu, dao nijedan veliki intervju još od kako je osvojio Nobelovu nagradu 2016. godine, složio se s tim da proćaskamo telefonom iz njegove kuće na Malibuu, a to je na kraju ispao njegov jedini intervju pre nego što će sledećeg petka biti objavljen „Rough i Rawdy Way“, njegov prvi album sa originalnim pesmama nakon „Tempesta“ (2012).
Kao i svaki razgovor sa Dilanom, ‘Rough and Rawdy Ways’ pokriva prilično složeno područje: trans i himne, bluz otpora, ljubavne čežnje, komične obrte, pranksterske igre rečima, patriotsku gorljivost, otvorenu svojeglavost, kubističke stihove, refleksije iz jeseni života i duhovna zadovoljstva“, piše Brinkli.
Novinar dodaje da su se potom ponovo čuli dan nakon što je Džordž Flojd ubijen u Mineapolisu i da je Dilan bio „potresen užasom koji se dogodio u državi u kojoj je rođen i odrastao i zvučao je depresivno“.
– Beskrajno me zabolelo kada sam video kako je Džordž mučen do smrti. Bilo je to više nego odvratno. Nadajmo se da će pravda stići za Flojdovu porodicu i celu naciju“, rekao je. Brinkli je potom napisao odlomke iz dva njegova razgovora sa Dilanom i objavio ih u „Njujork tajmsu“, odakle prenosimo intervju.
Da li je „Murder Must Foul“ napisana kao nostalgična posveta davno izgubljenom vremenu?
Za mene nije nostalgično. Ne mislim o „Murder Must Foul“ kao o slavljenju prošlosti ili nekoj vrsti poruke minulom dobu. Ona meni govori o ovom trenutku. Uvek je tako, a posebno kada pišem stihove.
Neko je dao na aukciju neobjavljene rukopise iz 1990-ih koje ste napisali o ubistvu Džona Kenedija. Da li su to bile beleške za esej ili ste se odavno nadali da ćete napisati pesmu poput „Murder Must Foul“?
Nisam siguran da sam ikada želeo da napišem pesmu o Džonu Kenediju. Mnogi takvi dokumenti na aukcijama su krivotvoreni. Falsifikate je lako primetiti jer neko uvek potpiše moje ime pri dnu.
Jeste bili iznenađeni kada je pesma od 17 minuta postala vaš prvi hit na prvom mestu Bilbordove top liste?
Jesam, da.
„I Contain Multitudes“ ima moćan stih „sa životom i smrću spavam u istom krevetu“. Pretpostavljam da se tako svi osećamo kad zađemo u određene godine. Mislite li često o smrtnosti?
Razmišljam o smrtnosti ljudske rase. O dugom, čudnom putu golog majmuna. Da ne zvuči površno, ali svačiji je život prolazan. Svako ljudsko biće, bez obzira na to koliko je snažno ili moćno, krhko je pred smrću. Mislim o tome na uopšten način, ne na ličan.
Mnogo je apokaliptičnog osećaja u „Murder Must Foul“. Brine li vas to da smo 2020. godine prošli tačnu posle koje nema povratka? Da će tehnologija i hiper industrijalizacija raditi protiv života ljudi na Zemlji?
Naravno, mnogo je razloga za takve strepnje. Definitivno je mnogo više teskobe i nervoze naokolo nego ranije. Ali to važi za ljude u izvesnom životnom dobu u kakvom smo vi, Dag, i ja. Mi smo skloni tome da živimo u prošlosti, ali to je do nas. Mladi nemaju takvih sklonosti. Oni nemaju prošlost, tako da je sve što znaju ono što vide i čuju, a poverovaće u sve. Za 20 ili 30 godina, oni će biti na vodećim mestima. Kada vidite nekog desetogodišnjaka, znate da će on preuzeti kontrolu za 20 ili 30 godina, a neće imati predstavu o svetu kakav smo mi poznavali. Mladi koji su danas tinejdžeri nemaju svoju aleju sećanja. Tako da je možda najbolje prilagoditi se takvoj svesti što pre možemo, jer će to postati stvarnost.
Sve dok tehnologija napreduje, ona svakoga čini ranjivim. Ali mladi tako ne misle. Njih je baš briga. Svet u kom su rođeni pun je telekomunikacija i napredne tehnologije. Naš svet već je istrošen.
Stih u pesmi „False Prophet“ – „poslednji sam od najboljih, ostale možeš da pokopaš“ – podsetio me na nedavne smrti Džona Prajna i Litl Ričarda. Slušate li njihovu muziku nakon što su preminuli kao neku vrstu odavanja počasti?
Obojica tih momaka bili su neprikosnoveni u onome što su radili. Nema potrebe za tim da im bilo ko odaje počast. Svi znaju šta su oni radili i ko su bili. I zaslužuju svako poštovanja i priznanja koja su primili. U to nema sumnje. Ali uz Litl Ričarda sam odrastao. I on je postojao pre mene. Potpalio je šibicu poda mnom. Okrenuo me stvarima kakve nikad ne bih otkrio sam, tako da o njemu mislim na drugačiji način. Džon je došao posle mene. To nije isto, njemu odajem priznanje na drugačiji način.
Zašto više ljudi nije obratilo pažnju na gospele Litl Ričarda?
Verovatno zato što je gospel muzika dobrih vesti, a tih dana ih jednostavno nije bilo. Dobra vest danas je isto kao neka vrsta begunca, doživljava se kao problematična i tera se u bekstvo. Kažnjena je. Sve što vidimo su vesti dobre nizašta. A za to bi trebalo zahvaliti medijskoj industriji. Ona zaluđuje ljude. Tračevi i prljav veš. Mračne vesti kakve te samo deprimiraju i užasavaju.
Sa druge strane, vesti kakve nose gospeli su poželjne. Mogu da vas ohrabre. Možete da usmeravate svoj život spram njih ili da to bar pokušate. I to možete časno i uz principe. Postoje teorije o istini u gospelima, ali za većinu ljudi to nije važno. Oni prebrzo žive svoje živote. Mnogo je loših uticaja. Seks i politika i ubistva su način da se privuče pažnja ljudi. Naš problem je što nas to uzbuđuje.
Litl Ričard bio je sjajan gospel pevač. Ali mislim da su na njega gledali kao na autsajdera ili uljeza u svetu gospela. Nisu ga tu prihvatali. A rokenrol svet je, naravno, želeo da on nastavi da peva „Good Golly Miss Molly“. Otud njegova gospel muzika nije bila prihvaćena ni u jednom od ta dva sveta. Mislim da se isto dogodilo i Sestri Rozeti Tarp. Ali ne mogu da zamislim nijedno od njih dvoje kako ih to mnogo opterećuje. Oboje su bili ono što zovemo ljudima čvrstog karaktera. Iskreni, veoma talentovani ljudi koji su sebe poznavali dobro i nije ih se moglo poljuljati ničim spolja. Za Litl Ričarda znam da je bio takav. Ali takav je bio i Robert Džonson, čak i više. Robert je bio jedan od najinventivnijih genija svih vremena. Ali verovatno nije imao publiku kojoj je mogao da se obrati. Bio je toliko ispred svog vremena da mi još nismo uhvatili korak sa njim. Njegov status danas ne može biti viši. A opet, njegove pesme u njegovo vreme mora da su zbunjivale ljude. Ispostavlja se da veliki ljudi slede svoje puteve.
Na albumu „Tempest“ svirali ste „Roll on John“, posvetu Džonu Lenonu. Postoji li još neka osoba o kojoj biste napisali baladu?
Takve pesme mi se javljaju niotkud, iz čista mira. Nikad prethodno nemam nameru da ih napišem. Ali, kad smo kod toga, postoje određene javne ličnosti koje vam iz ovog ili onog razloga ostanu u podsvesti. Nijedna od tih pesama sa određenim imenima nije napisana sa namerom. One prosto odnekud padnu. I ja budem zbunjen kada ih napišem kao i bilo ko. Tradicija folka ima dugu istoriju pesama o ljudima, naravno. Džon Henri, gospodin Garfild, Ruzvelt. Rekao bih da sam prosto zaglavljen u toj tradiciji.
Slavite mnoge umetnike u svojim pesmama. To što spominjete Dona Henlija i Glena Freja u „Murder Must Foul“ me je malo iznenadilo. Koja pesma grupe Eagles vam se najviše dopada?
„New Kid in Town“, „Life in the Fast Lane“, „Pretty Maids All in a Row“. Mogla bi to da bude jedna od najboljih pesama svih vremena.
Referirate i na Arta Pepera, Čarlija Parkera, Bada Pauela, Telonijusa Monka, Oskara Pitersona i Stena Geca u „Murder Must Foul“. Koliko vas je džez inspirisao kao kantautorai pesnika tokom karijere? Ima li džezera koje slušate u poslednje vreme?
Možda Majlsove rane stvari za „Kapitol“. Ali šta je džez? Diksilend, bi-bap, fjužn? Šta smatrate džezom? Je l’ to Soni Rolins? Volim Sonijeve kalipso stvari, ali da li je to džez? Džo Staford, Džoni Džejms, Kej Star – mislim da su to sve džez pevači. King Pležer, to je za mene pojam džez pevača. Ne znam, možete sve podvesti pod tu kategoriju. Džez se proteže unazad sve do „divljih dvadesetih“. Pola Vitermena zvali su kraljem džeza. Siguran sam da, kada biste pitali to Lestera Janga, on ne bi znao o čemu pričate.
Da li me je išta od toga ikada inspirisalo? Pa, jeste. Verovatno mnogo. Ela Ficdžerald kao pevačica me inspiriše. Oskar Piterson kao pijanista, apsolutno. Da li me je neko od njih inspirisao kao kantautora? Jeste. Monkova „Ruby, My Dear“. Ta pesma me pokreće na neki način da radim nešto uz te stihove. Sećam se da sam je slušao uvek iznova i iznova.
Kakvu ulogu igra improvizacija u vašoj muzici?
Nikakvu. Nema načina da promenite suštinu pesme onda kada ste je već napravili. Možete da ubacite drugačije paterne na gitari ili klaviru preko njene strukture i počnete odatle, ali to nije improvizacija. Improvizacija vas čini otvorenim za dobra ili loša izvođenja, uz ideju da ono ostane konzistentno. U osnovi, svirate isto s vremena na vreme, na najsavršeniji način na koji možete.
„I Contain Multitudes“ je iznenađujuće autobiografska u pojedinim delovima. Poslednja dva stiha izražavaju beskompromisni i snažni stoicizam, dok je ostatak pesme humoristički ispovedan. Da li ste se zabavljali rvanjem sa kontradiktornim impulsima u sebi i ljudskoj prirodi uopšte?
Nisam morao mnogo da se rvem. To je jedna od onih stvari gde se upustite u tok svesti i pišete stihove, onda to pustite, pa onda odatle izvlačite stvari. U toj konkretnoj pesmi, dva poslednja stiha su prvo nastala. Dakle, ka tome pesma ide sve vreme. Očigledno je naslov katalizator za pesmu. To je jedna od onih koju pišete instinktivno. U nekoj vrsti transa. Mnoge moje novije pesme su takve. Stihovi su im prava stvar, opipljivi, nisu metafore. Pesme izgleda znaju same sebe i znaju da mogu da ih otpevam, i vokalno i ritmički. One se na neki način same pišu i računaju s tim da ću ih otpevati.
Opet, u ovoj pesmi pominjete imena mnogih ljudi. Šta vas je navelo da se odlučite da spomenete Anu Frank odmah pored Indijane Džonsa?
Priča o njoj mnogo znači. Snažna je. Teško ju je artikulisati ili parafrazirati, posebno u modernoj kulturi. Svi zadržavaju pažnju baš kratko. Ali izvukli ste Anino ime iz konteksta, ono je deo trilogije. Mogli ste jednako da pitate i „zašto ste odlučili da spomenete Indijanu Džonsa ili Rolingstounse“. Imena tu ne stoje sama za sebe. Ona u kombinaciji znače nešto mnogo više nego tako pojedinačno. Nije tu važno zalaziti previše u detalje. Pesma je kao slika, ne možete da vidite sve odjednom ako joj stojite preblizu. Pojedinačni delovi deo su celine.
„I Contain Multitudes“ kao da je pisana u transu. Odnosno, ne kao pisana u transu, nego je pisana u transu. To je, zapravo, način na koji osećam stvari. To je deo mog identiteta i nemam nameru da to preispitujem, nisam u takvoj poziciji. Svaki stih tu ima određenu svrhu. Negde u univerzumu ta tri imena mora da su platila cenu za to što su predstavljali i zatočena su zajedno. A ja to teško mogu da objasnim. Zašto, i gde, i kako, ali to su činjenice.
Ali Indijana Džons je izmišljeni lik?
Da, ali muzička tema Džona Vilijamsa mu je udahnula život. Bez te muzike ne bi to bio baš ko zna kakav film. Muzika je ta što oživljava Indija. Dakle, to je možda jedan od razloga što je on u pesmi. Ne znam, sva tri imena došla su odjednom.
Pojavljuje se u „I Contain Multitudes“ i referenca na pesmu Rolingstounsa. Onako usput, koju pesmu od Stounsa biste voleli da ste vi napisali?
Ah, ne znam. Možda „Angie“, „Ventilator Blues“ ili šta još, da vidim. A, da, „Wild Horses“.
Čarli Sekston počeo je da svira sa vama 1999, a onda se vratio od 2009. Šta ga čini tako posebnim muzičarem? Deluje kao da uspevate da jedan drugom čitate misli.
Što se tiče Čarlija, on može svima da čita misli. Čarli, opet, stvara pesme i peva ih, a ume tako da svira gitaru da pokrije ceo bend. Nema moje pesme u kojoj se Čarli ne oseća kao deo nje i uvek je sjajno svirao sa mnom. „False Prophet“ je samo jedna od tri stvari u 12 taktova na ovoj ploči. Čarli je dobar u svim pesmama. On nije gitarista koji se time razbacuje, iako može i to da uradi ako poželi. On svira klasično. Prava stara škola. On usvaja pesmu pre nego što je napada. Uvek je to radio sa mnom.
Kako ste proveli poslednjih par meseci u svom domu-skloništu na Malibuu? Da li ste bili u prilici da zavarujete metal ili slikate?
Da, pomalo.
Da li ste muzički kreativni kad ste kod kuće? Svirate li klavir i instrumente po svom studiju?
Najviše to radim u hotelskim sobama. Hotelska soba je najbliža onome što bi bio moj privatni studio.
Da li vam Pacifik u zaleđu pomaže da se izborite sa pandemijom koronavirusa na kreativan način? Postoji teorija o „plavoj svesti“ prema kojoj je život kraj vode lekovit.
Da, mogao bih da poverujem u tako nešto. „Cool Water“, „Many Rivers to Cross“, „How Deep Is the Ocean“. Kad god čujem neku od tih pesama, dođe mi kao melem. Ne znam za šta, ali melem za nešto što ni ne znam da imam. Neka vrsta sređivanja. To je duhovna stvar. Voda je duhovna stvar. Nikad ranije nisam čuo za „plavu svest“. Zvuči kao da bi to mogla da bude neka lagana bluz pesma. Nešto što bi Van Morison mogao da napiše. A možda i jeste, ne znam.
Prava je šteta što je izvođenje komada „Devojka iz zemlje na severu“ („Girl From the North Country“), koji predstavlja vašu muziku i o njemu se pisalo sa oduševljenjem, moralo da bude obustavljeno zbog kovida-19. Jeste gledali komad ili bar snimak?
Naravno, gledao sam ga i pogodilo me je. Gledao sam ga anonimno iz publike, ne kao neko ko ima bilo kakve veze sa tim. Jednostavno sam se prepustio. Zaplakao sam na kraju predstave. Ne mogu čak da kažem i zašto. Kada je zavesa spuštena, bio sam zapanjen. Zaista jesam. Šteta što je Brodvej zatvoren, hteo sam ponovo da je pogledam.
Razmišljate li o pandemiji u skoro pa biblijskim pojmovima? Kao o kugi koja je pritisla tlo?
Mislim da je ona glasnik pred nečim drugim što će doći. To je svakako invazija i širi se, ali biblijska? Mislite kao neki znak upozorenja za ljude da se pokaju za svoje zablude? To bi značilo da je svet na redu za neku vrstu božanske kazne. Krajnja arogancija mogla bi da stigne do neke katastrofične naplate. Možda smo i pred strašnim sudom. Postoje brojni načini da razmišljate o virusu. Mislim da bi prosto trebalo da pustite da ide svojim tokom.
Među svim vašim kompozicijana, „When I Paint My Masterpiece“ sve mi je značajnija kako prolaze godine. Šta je uticalo na to da je vratite na početke svojih nedavnih koncerata?
I meni je sve značajnija. Mislim da ta pesma ima neke veze sa svetom klasike, nečim van domašaja. Negde gde biste voleli da prevaziđete svoje iskustvo. Nešto što je toliko superiorno i prvorazredno da sa te planine nikada ne biste mogli da siđete. Da ste dosegli nezamislivo. To ta pesma pokušava da kaže i to treba da smestite u kontekst. Drugim rečima, čak iako naslikate svoje remek-delo, šta ćete onda da radite? Pa, očigledno da morate da naslikate još jedno remek-delo. Tako to može da postane neka vrsta kruga koji se nikad ne završava, neka vrsta zamke. Iako to ta pesma ne kaže.
Pre nekoliko godina gledao sam kako svirate blugras verziju „Summer Days“. Da li ste ikada razmišljali da snimite blugras album?
Nikada nisam o tome razmišljao. Blugras muzika je tajanstvena i duboko ukorenjena i skoro da morate da budete rođeni za to da je svirate. To što ste dobar pevač, ili sjajan u ovome ili onome, ne znači da možete da svirate u blugras bendu. Ona je skoro kao klasična muzika. Harmonična je i meditativna, ali ulazi u krv. Ako ste čuli braću Osborne Brothers, onda znate na šta mislim. Ta muzika ne prašta greške i možete samo da joj se približite. Pesme Bitlsa svirane blugras stilom nemaju nikakvog smisla. To je promašeni repertoar, a i to se radilo. U onome što sviram sigurno ima i blugras elemenata, posebno po intenzitetu i sličnim temama. Ali ja nisam tenor i mi nemamo trodelne harmonije ili bendžo. Mnogo slušam Bila Monroa, ali gledam da se manje ili više držim onoga što najbolje znam da radim.
Kako vas služi zdravlje? Delujete u formi. Kako uspevate da ukladite da vam svest i telo rade tako unisono?
O, to je veliko pitanje, zar ne? Kako to uspeva bilo ko? Svest i telo vam idu ruku podruku. Mora da postoji neka vrsta sporazuma. Volim da mislim o svesti i telu kao materiji. Kako integrišete te dve stvari, nemam pojma. Samo se trudim da hodam pravom linijom i ostanjem na njoj, da ostanem na nivou.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
