“Nema boljeg osećaja, moram to da kažem, nego kad imaš opasnu pesmu u džepu, a ti si jedini na svetu taj koji je čuje”, rekao je jednom Džon Prajn, kantautor kog su voleli Bob Dilan, Džoni Keš, Brus Springstin, cele generacije kolega i slušalaca, objašnjavajući zašto se bavi muzikom. Nenametljivi, duhoviti čovek sa gitarom, koji je pesmama promenio lice tradicionalne američke muzike, preminuo je pre dva dana u 74. godini i zauvek se preselio u legendu.
„Prajnove stvari su čist prustovski egzistencijalizam. Kolanje misli čoveka sa Srednjeg zapada do n-tog nivoa. I piše lepe pesme. Sećam se kada ga je Kris Kristoferson izveo na scenu. ‘Sem Stoun’ ima onaj divni, pamtljivi stih: ‘Tata na ruci ima rupu u koju se novac sliva, a Isus Hrist je zalud umro, rekao bih ja’. Sve to u pesmi ‘Sem Stoun’, o tati vojniku i narkomanu, ili ‘Donald i Lidija’, gde ljudi vode ljubav 10 milja udaljeni jedno od drugog. Niko to ne može da napiše kao Prajn“, rekao je Bob Dilan, pričajući o svojim omiljenim kantautorima za „Hafington post“.
Sastavljajući listu od 25 ključnih pesama za razumevanje toga koliko je Prajn veliki kao kantautor, ali i za uživanje u njegovim stihovima i melodijama, novinari magazina „Rolingstoun“ jednostavno su, dodaćemo i tačno, zaključili: možete da odaberete bilo koju, on nema lošu stvar. A snimio je 18 studijskih i četiri živa albuma.
Mladi Džoni, sin alatničara i domaćice, ne baš odlikaš u školi, ali izrazito talentovan klinac, odrastao na kantriju, bluzu i folku, prve svoje pesme, „Sour Grapes“ and „The Frying Pan”, napisao je sa jedva 14 godina. Te pesme bile su dovoljno dobre da ih uvrsti na drugi album „Diamonds in the Rough“ (1972). A već na debiju, objavljenom godinu ranije, nalaze se njegove antologijske pesme, među kojima i „Sem Stoun“ (Sam Stone).
Poštar sa gitarom
U toj pesmi se sasvim dobro mogu videti odlike Prajnovog pristupa: priča o običnom čoveku iz kraja, uz jednostavnu melodiju oslonjenu na iskustva ranijih znanih i neznanih folk pevača, otpevana toplo, sa saosećanjem, a kako stihovi odmiču tako se otvaraju nove slike i novi slojevi značenja. Ceo roman ili film u samo četiri minuta.
Jedan TV nastup, gde peva upravo tu pesmu, otkriva i crte Prajnovog karaktera. Razbarušene kose, u džinsu, mladi kantautor uz skromni osmeh pokušava da se snađe pred kamerama. Prajn je, naime, dok je pisao svoje buduće klasike, radio kao poštar.
Mobilisan na samom početku rata u Vijetnamu, obreo se u bazi američke vojske u Zapadnoj Nemačkoj, gde je, pričao je uz osmeh, „pio pivo i pretvarao se da popravlja kamione“. Ali je posledice odlaska u rat u Aziji opisao kroz ono što je mogao da vidi po povratku u svom komšiluku: veteran koji PTSP „leči“ narkoticima, a otac je malog dečaka.
Pesmu „Sem Stoun” obradio je i Džoni Keš, ali je stih o Hristu zamenio sa „Tatu mora da je baš jako bolelo onda, rekao bih ja”.
„Nekom drugom bih na to rekao ‘čoveče, da l’ si lud’, ali to je ipak bio Džoni Keš“, prokomentarisao je Prajn tu „intervenciju“. A Keš i Dilan bili su, kako je rado govorio, njegovi heroji, a on je „pokušavao da obitava negde u prostoru između njih“. Sam Keš je Prajna uvrstio u ličnu „veliku četvorku“ (zajedno sa Gajom Klarkom, Stivom Gudmenom i Rodnijem Krouvelom).
„Novi Dilani“
U prvoj polovini sedamdesetih godina, Prajna i Brusa Springstina nazivali su „novim Dilanima“. Dok se mladi Springstin upuštao u duele u večerima „otvorenog mikrofona“ u klubovima na istočnoj obali, Prajn je na takve događaje u čikaškim klubovima dolazio da sluša iz publike, a legenda kaže da se na binu prvi put popeo tek kada mu je neki muzičar kog istorija ne pamti dobacio sa scene: „Šta, nije valjda da misliš da ti možeš bolje?“ Dok je Gazda sa svoje strane redefinisao lice rokenrola i krčio lagano put ka velikim pozornicama, Prajn se držao pomalo po strani i svirao više u andergraund klubovima, strpljivo menjajući lice savremenog folka.
Obojici je, međutim, zajedničko upravo to: tamo gde bi drugi samo preleteli pogledom, nalazili su likove i njihove priče pretvarali su u vanvremenske pesme. Takva je, recimo, i Prajnova “Donald and Lydia”.
Spreman da ispeva i nežne balade i humorom protkane prizore, Prajn je pesmama pokrivao, kako podsećaju kritičari, ceo spektar ljudskih iskustava. U “Hello in There”, peva o usamljenosti starijeg para, u “Your Flag Decal Won’t Get You Into Heaven Anymore” opisuje ludiranja zagriženih patriota, njegova oda rodnom mestu svojih roditelja, opustošenom gradiću rajskog naziva (“Paradise”), postala je neka vrsta himne “zelenih”, u “Angel From Montgomery” govori o ženi zaglavljenoj u lošem braku… Ova poslednja postala je i naširoko poznata nakon što ju je obradila Boni Rajt, a istu pesmu pevala je i Karli Sajmon.
Prajnove pesme svirali su i obrađivali i mnogi drugi, od pionira rokenrola poput Karla Perkinsa i braće Everli (“Paradise”), preko kantri legende Dona Vilijamsa (“Love is on a Roll”) i glasa protesta Džoan Baez (“Hello In There”), britanskih Spencer Davis Group (“Love is on a Roll”) ili Manfred Mann (“Pretty Good”), sve do grupa REM (“Hello In There”), My Morning Jacket (All The Best) i Drive-By Truckers (“Daddy’s Little Pumkin”)… Teško je i pobrojati sve verzije njegovih pesama. Postale su neka vrsta opšteg dobra, kao sve velike folk pesme koje se prenose generacijama.
Prajn je više puta nominovan, a tri puta nagrađen je “Gremijem” (za albume “Missing Years” (1991), “Fair and Sqaure” (2005) i za životno delo ove godine), upisan je u Kuću slavnih kantautora i Kuću slavnih autora iz Nešvila, a PEN centar Nove Engleske dodelio mu je 2016. godine nagradu za „književno izuzetne“ stihove, koju su pre njega dobili samo Čak Beri i Lenard Koen.
Od kada ga je Kris Kristoferson 1971. izveo na scenu (a Prajn odmah dobio 25.000 dolara da snimi debi album, ali i Pola Enku kao menadžera), pa do „Gremija“ za životno delo ove godine, Prajna su i kolege i publika doživljavali kao nasmejanog, bliskog prijatelja. Kantautor koji je preživeo rak grla (operacija mu se odrazila i na glas) i kancer pluća, preminuo je od posledica koronavirusa u univerzitetskoj bolnici u Nešvilu, gradu gde je živeo poslednjih decenija.
Pevačica i glumica Bet Midler i Brus Springstin opisali su Prajna kao najljupkijeg čoveka na svetu, a kanadski kantautor Ron Seksmit “kao humoristu, ali više humanistu”, nazivajući ga i Markom Tvenom.
A sam Prajn sebe je i kasnije, uz osmeh, definisao kao „poštara koji peva“, nazivajući svoj živi album iz 2011. upravo tako: „Singing Postman Delivers“.
Zbogom, Džone, i hvala na pesmama.
