Posle nekoliko prijateljskih sugestija "daj nešto što se lako gleda da ne zamaram mozak", evo prave serije koja zadovoljava oba kriterijuma. Osam epizoda se, činjenica je, lako gledaju u cugu, a mozak vam sigurno neće biti opterećen jer deluje da je to, upravo, i bila primarna namera autora. Vezati gledaoce za radnju, ne zamarati ih prevelikom mogućnošću empatije.
Kaley Cuoco, poznata kao Penny iz 12 sezona serije The Big Bang Theory, glumi Cassie Bowden, stjuardesu na interkontinentalnim letovima. Cassie je alkoholičarka, neodgovorna, stalno i svuda kasni, ima kompulsivne seksualne odnose sa muškarcima sa kojima provodi noć prvi i poslednji put, patološki je nesposobna da bude sama sa sobom duže od pet minuta, a da to nije onih pet minuta pred onesvešćivanje od ente vodke koju je unela u sebe. Simpatična je i šarmantna u tom konstantno unezverenom i polufunkcionalnom stanju, i očito bistra. Ima brata koji živi u drugom gradu sa mužem i njihovo dvoje dece, ima najbolju drugaricu advokaticu i još jednu koleginicu stjuardesu Megan Briscoe koju glumi neodoljiva Rosie Perez, i ima porodičnu traumu iz prošlosti o kojoj postepeno saznajemo tokom osam epizoda, da bi se sa njom suočila i raspetljala je na samom kraju.
Nakon leta iz Njujorka za Bangkok na kome upoznaje privlačnog putnika, ona provodi sa njim noć i budi se u njegovoj hotelskoj sobi, u lokvi krvi, jer je njenom novom partneru prerezan vrat. On leži pored nje odavno mrtav, a ona ima nešto krvi na rukama od nečeg što liči na sitnu povredu, i evidentne tragove mamurluka. Ne seća se ničeg što bi mogla da poveže sa užasom koji ju je sačekao pri buđenju, i u panici briše krvave tragove, sklanja dokaze prethodne noći i beži iz hotela. Vraća se u Njujork sledećim letom, ali tajlandske vlasti su već kontaktirale FBI koji celu posadu čeka na aerodromu i intervjuiše. Cassie počinje da se ponaša kao begunac od pravde, prinuđena da sama rešava slučaj, uz pomoć prijateljice advokatice Ani (Zosia Mamet). To je početak priče o tome kako jedna neplanirana noć može da ti promeni ceo život.
Nedavno osnovan striming servis HBO Max, u vlasništvu kuće Warner Bros (Warner Media) je postigao milionski priliv novih pretplatnika, povećavši ukupan iznos za oko 40 odsto, za koji su, pre svega, zaslužne dve serije – Slom (Undoing) i Stjuardesa (Flight Attendant). O prvoj je već bilo reči na ovom mestu, i njena popularnost nije nikog naročito iznenadila. Velike glumačke zvezde, velika rediteljska zvezda, ogroman budžet… na nju se čekalo ko dete Novu godinu. Ono što, dočim, kod ove druge pomalo iznenađuje je činjenica da ni istoimeni roman po kome je serija nastala, inače popularnog autora sa New York Timesove liste Chrisa Bohjaliana, nije smatran posebno uzbudljivim među čitaocima a ni kritičarima, glavna glumica nije neko za koga bi vam se iz bilo kog razloga oteo uzdah, pri reklamiranju serije previše je puta referirano na taj isti Slom, Killing Eve, Nevine laži, Dead To Me ili Male požare, pod pretpostavkom da će to biti ciljna grupa kojoj je Stjuardesa namenjena, pa ipak… Ne liči, suštinski, ni na jedno od pomenutih ostvarenja. Nešto drugo je, čini mi se, bio razlog njene „posebnosti“, i rekla bih da je dobrim delom u žanru.
Naime, ova kombinacija žanrova – crime (thriller) i komedija (povremeno na ivici parodije) ne daje uvek baš spektakularne rezultate. Takođe, kriminalistički žanr podrazumeva detektiva, a u ovom slučaju, detektivski zadatak je dodeljen glavnoj junakinji, povremeno mamurnoj, povremeno lucidnoj, gotovo uvek alkoholisanoj. Pritom je temeljno rađeno na dekonstrukciji klasičnog detektivskog žanra, jer junakinja upada iz jedne u drugu glupu situaciju, u svoje nevolje uvlači druge ljude, one malobrojne bliske, više se zapetljava nego što rešava, pa ipak, ishod je dobar. Kako po slučaj kojim se bavi, tako i za njen privatni život, opterećen prošlošću, jer ta dva slučaja vešto su spakovana u jedan.
Ono što, eventualno, opterećuje ovu seriju je još jedna linija radnje za koju ne mogu da dokučim čemu služi i zašto je uvedena sem da, možda, lik Rosie Peres dobije više prostora i time pridobije još gledalaca. Jer Rosie, kao što rekoh, igra koleginicu stjuardesu i njen privatni zakukuljeni život, osim što je zanimljiv i uvodi u fokus priču o špijuniranju za Severnu Koreju, nema baš nikakve veze sa direktnom linijom priče glavne junakinje.
Pojedini kritičari ovoj seriji spočitavaju da je „postmodernističko pakovanje previše ambiciozno za tako rudimentarnu i običnu priču“. I meni se čini da, kad bi joj se to pakovanje oduzelo, od ove serije bi se malo toga upečatljivog pamtilo. Psihodelična uvodna špica, split screen (tehnika podeljenog ekrana) i gde zaista ima funkciju i ubrzava radnju, i tamo gde je sama sebi svrha, flešbekovi koji tretiraju događaje iz prošlosti, pseudo realnost u kojoj glavnoj junakinji pri rešavanju slučaja ubistva pomaže ubijeni ljubavnik lično (Michiel Huisman), razbijanje jedinstva mesta i radnje konstantnim šaltanjem između tri grada – Njujorka, Rima i Bangkoka, čine da, koliko toliko, popijemo priču o tome da naša glavna junakinja, na ivici delirijum tremensa, ne samo što pronalazi ubicu i sa sebe skida teret sumnje, ne samo što se obračunava sa vlastitom prošlošću, nego rešava i misteriju međunarodnih razmera kojoj ne FBI nije doakao.
Ono što joj, zaista, ide u prilog je što je brza, nema uspone i padove već je veoma konzistentna i, čak iako posle gledanja ove serije nećete imati o mnogo čemu da razmišljate pod uslovom da trenutno niste na programu odvikavanja od alkohola, neće vas opteretiti, a mnoge će čak i zabaviti. U današnje vreme, nekome je i to dovoljan razlog za gledanje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar