U javnosti je odisala glamurom, ali privatno disko zvezda se borila sa depresijom, samoprezirom i samoubilačkim mislima. Njena ćerka govori o filmu koji je snimila da bi razumela majčinu borbu.
U njujorškoj hotelskoj sobi 1976. Dona Samer je zakoračila ka prozoru, piše „Gardijan“. Počela je da se penje na prozor. „Još 10 sekundi i otišla bih“, rekla je kasnije, ali joj se noga zaplela u zavesu i u tom trenutku je ušla sobarica. „Osećala sam da mi Bog nikada ne može oprostiti jer sam ga izneverila“, objasnila je ona. „Bila sam dekadentna, glupa, bila sam budala. Jednostavno sam odlučila da moj život nema smisla.“
Godinu dana pre toga postala je poznata po svom pseudo-orgazmičnom vokalu na svom singlu “Love to Love You Baby”, koji je dostigao 2. mesto u SAD i Top 10 širom Evrope. Ali, ono što je bilo nepoznato njenim fanovima, bio je užasan unutrašnji konflikt zbog seksualizovanih nastupa, a takođe bila je i u zagrljaju veze u kojoj je bila izložena nasilju.
Ova osećanja su bila skrivena od javnosti koja ju je poznavala kao jednu od najočaravajućijih i neverovatno talentovanih ličnosti američkog popa, ženu koja će kasnije pevati epsku pesmu “I Feel Love”, razmetljive “Hot Stuff” i “Bad Girls”, bombastičnu pop stvar “She Works Hard for the Money”, i tolike druge hitove. Čak i sada, 11 godina otkako je umrla od raka, njen producent i ko-autor Pit Belot i dalje je smatra najboljim glasom koji je ikada snimio.
“Pevala je sa neverovatnim, intuitivnim osećajem. Odmah je posedovala pesmu. Uvek je sve bilo “iz prve”, nikada se nije mučila.“
Ali, kao što je istraženo u novom dokumentarcu “Love to Love You, Donna Summer”, iza šljašteće kraljice diskoteke bila je velika borba. Bila je potajno opterećena traumama, krivicom i nesigurnošću. „Zauvek sam se promenila od ovog projekta“, kaže ko-režiserka filma i Donina ćerka, Bruklin Sudano. „Osećam se zahvalnom što sam sa ove strane kamere, jer je bilo veoma intenzivno.”
Kada je Dona Samer pevala u crkvi kao dete, ponekad se borila da pogodi visoke tonove. Frustrirana, jednog dana se pomolila: „Bože, molim te, nauči me kako da bolje pevam.” Crkva je bila izvor vere i nade za mladu Donu. Odrasla je u duboko religioznom domaćinstvu, ali kao tinejdžerku ju je pastor seksualno zlostavljao. „Obavljao je đavolji posao bolje od većine“, kaže Donin brat Riki Gejns u filmu. „To je postao odlučujući trenutak u njenom životu.“
Ovaj trenutak, koji Dona nije javno opisala sve dok nije objavila svoje memoare 2003. godine, nit je koja se provlači kroz dokumentarac. „Gledate me, ali ono što vidite nisam ono što jesam“, čujemo Dona da kaže na početku filma. „Koliko uloga igram u svom životu?“
To je pitanje koje je njena ćerka naumila da postavi sa svojim ko-režiserom Rodžerom Rosom Vilijamsom (koji je 2010. postao prvi afroamerički reditelj koji je osvojio Oskara, za svoj kratki dokumentarni film „Music by Prudence“). „Želeli smo da napravimo veoma lični, iskren film“, kaže Sudano. „Da imamo istinsko razumevanje mame, sestre i žene koje smo poznavali, jedne složene, živopisne žene umetnice.”
Veći deo filma je sastavljen od Doninih privatnih snimaka, pošto je bila strastvena rediteljka amaterka koja je volela da snima filmove na putu ili kod kuće. Postoje filmovi o njoj kao lažnoj gatari, na porodičnim Božićima, plesnim žurkama u hotelskim sobama, kako tiho sedi za klavirom i pušta da njen glas odzvanja netaknuto kroz porodičnu kuću. Muzičke prekretnice upotpunjuju njen život, uključujući njenih osam TOP 5 hitova u SAD u periodu od 18 meseci kasnih 70-ih.
Uprkos tome što ga je podržala njena porodica, film nije sjajan PR. „Prva stvar koju sam pitao Bruklin je: da li si voljna da ideš na neprijatna mesta i da budeš brutalna iskrena?“ kaže Vilijams. Rezultat je intiman pogled na umetnicu koja je nosila skrivenu tamu dok je javno simbolizovala glamur i seksualnost.
Odrastajući u Bostonu, Dona Samer je od ranog detinjstva bila podvrgnuta rasizmu i tukle su je bande mladih belaca. Ožiljak na licu ostavio joj je osećaj „ružne“ i „neadekvatne“. Takođe je skoro umrla od davljenja kada je imala osam godina. Osoba u koju je izrasla bila je duhovita i divlje talentovana, ali i oprezna i povučena. Kada je postala majka, držala je svoju spavaću sobu zaključanu, nedostupnu čak i sopstvenoj deci. Kada joj je u poslednjim godinama dijagnostikovan rak pluća, nije rekla nikome osim užoj porodici. „To je bilo veoma teško“, kaže ćerka. „Poštovali smo njen put, ali je bilo teško, jer bi ljudi postavljali pitanja, a mi bismo morali da kažemo: „Oh, ona je dobro.“
Ova dvojnost – lične tuga dok se javno pretvara da je sve ružičasto – postala je glavna tema filma. „Nakon njene smrti, mnogo ljudi mi je prišlo koji su joj bili bliski“, kaže Sudano. „Želeli su da shvate zašto je donela taj izbor da im ne kaže. Pomislila sam: moramo da ispričamo priču – ali zaista je ispričamo.”
Nakon što se preselila u Njujork da bi bila u psiho-rok bendu Crow, Dona Samer je dobila ulogu u mjuziklu “Hair”. Produkcija ju je 1968. odvela u Nemačku, gde se pet godina kasnije udala za austrijskog glumca Helmuta Zomera i dobila ćerku Mimi. Radeći kao prateća pevačica u Minhenu, upoznala je producente Belota i Đorđa Morodera.
Do 1975. njih troje su napisali “Love to Love You Baby”, hit za znojavi disko koji je bio toliko doslovan u izvođenju seksualnog stenjanja da ga je BBC zabranio.
Veoma erotizovana muzika je takođe bila suštinski u suprotnosti sa Doninim bekraundom – dok je bila devojčica, otac ju je tukao što je nosila crveni lak za nokte jer, kako je rekao, „tako nose kurve“. Belot se priseća da je otišao na proslavu “raskalašnog” singla, ali nije bio predstavljen Doninim roditeljima. „Mislim da smo mi bili neprijatelji“, kaže on.
To je stvorilo dubok unutrašnji sukob, a Donin brzi uspon do slave pratio je njen psihički pad. „Najturobniji dani mog postojanja bili su na vrhuncu moje karijere“, rekla je ona. Dok se borila, Mimi je poslata da živi sa bakom i dedom, a Dona, sada odvojena od svog muža, pretrpela je vezu sa umetnikom Poterom Mildorferom. Jednom je tokom batinjanja ostala bez svesti, sa crnim okom i polomljenim rebrima. Kraejm 1976. Dona Samer je razmišljala da se ubije u toj hotelskoj sobi.
„Ponekad smo se plašili da ulazimo u ove razgovore sa rođacima, bilo je mnogo suza“, kaže Vilijams. Čak su ušli u trag Mildorferu, koji se priseća: „Tukao sam je i nikada to sebi nisam mogao da oprostim.”
„Jedan od temeljnih stubova ovog filma je da su ovi teški razgovori neophodni“, kaže Sudano. „Znala sam da mu je moja majka oprostila, pa sam se osećala prijatno u razgovoru, a time donosiš isceljenje.”
Osim što je oblik porodične terapije, film se može posmatrati i kao posthumni projekat saradnje sa samom Donom Samer, s obzirom da je priča ispričana kroz njene reči i snimke. „Uvek se šalimo, kao da je ona režirala ovaj film sa neba“, kaže Sudano. Ona kaže da pokušava da shvati mnoge delove toga ko je bila mama.
„Sada imam mnogo više razumevanja“, zaključuje ona.
Bonus video: Gvinet Paltrou – omražena kraljica Holivuda
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar