Nekadašnji novinar Tanjuga i veliki ljubitelj džeza, Aleksandar Živković (90), prvi je umetnički direktor Beogradskog džez festivala i osoba koja ga je praktično pokrenula zajedno sa Milanom Ševićem, urednikom programa Doma omladine Beograda, još daleke 1971. I tako dolazimo do paradoksa – zbog pauze u radu tokom raspada Jugoslavije, ova manifestacija od posebnog značaja za Grad Beograd, ove godine slavi svoj pedeseti rođendan, iako 2021. ima tek 37. izdanje.
37. Beogradski džez festival, koji je pred nama, održava se od 26. oktobra do 1. novembra u salama Doma omladine Beograda i Kombank dvorani. Festival će povodom ovog zaista velikog jubileja ugostiti i odati priznanje svom osnivaču, gospodinu Aleksandru Živkoviću, profesionalcu koji se kasnije sa uspehom dokazao u promoterskom zanatu na zapadnoevropskim tržištima, ostvarujući menadžersku karijeru kakvu je malo ko sa ovih prostora uspeo da izgradi. Plamen džeza u njemu, bez ikakve sumnje, bukti i dan danas, svom silinom.
Na koji način ste ušli u svet muzike i kako ste otkrili džez? Ko su Vam bili omiljeni umetnici?
Kako sam ušao u svet muzike? Da počnem sa detinjstvom, kada sam kao dvogodišnji dečak čuo gramofonski snimak uvertire za operu “La Traviata”, Đuzepea Verdija. Moj otac je u to vreme kupio novi His Master’s Voice gramofon i na poklon dobio tri ploče, od kojih je jedna bila “La Traviata”. Tada nisam mogao ni sanjati da ću jednog dana u budućnosti sarađivati sa čuvenim operskim kućama u Bolonji, Rimu, Ferari, Modeni, Liježu i drugim centrima.
Kako je došlo do toga da počnete da se bavite organizacijom koncerata? Kako se to uopšte radilo u socijalističkoj Jugoslaviji, uz kakve probleme i teškoće?
Nešto sa elementima džeza čuo sam preko radija, u jednoj popularnoj pesmi koju je pevao Vojin Popović – on je imao vrlo prijatan glas. Džez sam otkrio sasvim slučajno, u društvu Amerikanca Džonija, koji je radio kao telegrafista u Američkoj ambasadi u Beogradu, i stalno vrteo dve ploče: koncert Bennyja Goodmana u Karnegi Holu i koncert Johnnieja Raya u londonskom Paladijumu. Jednog dana mi je sav tronut rekao da je umro Charlie Parker, za kojeg sam do tad samo načuo. Tako sam počeo da učim o džezu.
Kako ste se uopšte uključili u organizaciju džez koncerata?
Što se tiče mog učešća u organizaciji koncerata, bilo je to 1966. godine, kada sam slučajno posredovao u gostovanju Woody Herman Big Banda u Beogradu i Zagrebu. U orkestru je tada bio i Duško Gojković, trubač i aranžer, te mi je negde iz Afrike javio slobodne termine ovog orkestra, koji je u to vreme bio na turneji u organizaciji Stejt departmenta.
Opišite nam kako je organizovan prvi Beogradski džez festival godine 1971. Na čiju ideju, ko je pokrenuo inicijativu i kako je ona dočekana?
U socijalističkoj Jugoslaviji džez nije bio dobrodošao, čak su ga nazivali dekadentnom muzikom. Pamtim jedan događaj, koji možda nije presudan za promenu “zvaničnog” prilaza džezu, ali kad sam na jednoj sednici Gradskog komiteta Saveza komunista Jugoslavije dobio reč, ja sam iz svih oružja branio džez kao moderan muzički pravac. U to vreme radio sam kao višegodišnji novinar Tanjuga, pa je možda neko u Komitetu pomislio da je to “zvanična linija” koja “dolazi odozgo”, čim se ja tako vatreno zalažem. Ipak, nedostatak deviza bio je veći problem za Dom omladine Beograda, kao organizatora džez koncerata i kasnije Beogradskog džez festivala.
Kako su naša šira javnost i posebno džez publika primili pojavu Beogradskog džez festivala?
Osnivanju Beogradskog džez festivala prethodili su mnogi odlični koncerti koje je organizovao ili Dom omladine Beograda ili Udruženje džez muzičara, pa se on na njih nadovezao. Treba samo napomenuti da su pre festivala u Beogradu već nastupili: Dizzy Gillespie Quartet, Duke Ellington Orchestra, Blood Sweat and Tears, Sara Vaughan, Lee Konitz, Jon Hendricks, Dexter Gordon, Johnny Griffin, Kenny Clarke/Francy Boland Big Band, Internacionalni kvintet Duška Gojkovića, Art Farmer, Art Taylor… Prvi festival nazvali smo tako Newport Jazz Festival u Beogradu, jer smo ostvarili saradnju sa jednim od tada najuglednijih festivala ovog tipa na svetu.
Na ideju o džez festivalu došao sam posle posete festivalima u Luganu, Pragu i Beču. Beogradska publika odlično je primila prvi festival, zajedno sa ključnim ljudima sa beogradskog radija i televizije, u prvom redu Slobodana Habića, urednika muzičkog programa Televizije Beograd, koji je mnogo učinio da se svi džez festivali snimaju i prenose u širem regionu. Podrška nije izostala ni od štampe: Politika, Večernje Novosti, NIN i mnogi drugi, pisali su svi o manifestaciji kakva do tad nije postojala kod nas.
Koliko je bila važna pomoć ambasade SAD u tim prvim danima i kako je do nje došlo? Kakva je bila uloga legendarnog menadžera Džordža Vina (George Wein)? Koliko ste Vi lično bili zadovoljni prvim izdanjem festivala?
Pomoć festivalu pružali su Američka ambasada i u prvo vreme odeljenje Cultural Affairs Stejt departmenta, koje je kasnije ugašeno. George Wein, kao najveći impresario džez festivala u svetu, bio je angažovan u prezentaciji vrhunskih džez muzičara širom Evrope – on nam je najviše pomogao. Lično sam bio prezadovoljan što je Beograd dobio sa džezom još jedan element svetske metropole.
Šta ste radili u kasnijim godinama, kakav je bio vaš životni put?
Godine 1976. preselio sam se u London i otvorio svoju agenciju Mava Music Limited. Paralelno sam organizovao koncerte u Londonu i evropske turneje mojih klijenata. Bili su to: Nina Simone (čiji sam bio lični menadžer), Sonny Rollins, Chick Corea, Nancy Wilson, Lionel Hampton Orchestra, Maynard Ferguson Big Band, Weather Report, George Shearing, Art Farmer, Benny Golson Jazztet, The Phil Woods Quintet, The Art Pepper Quartet… Bio sam prezenter mjuzikla “West Side Story” u Bolonji, Ferari, Ređo Emilija, Liježu, Šarlroa. U Londonu sam imao koncerte sa Rayom Charlesom i Robertom Flack, a kao sale imao sam priliku da koristim neke od zaista najuglednijih: Royal Festival Hall, Royal Albert Hall, Drury Lane Theatre, Queen Elizabeth Hall, Dominion Theatre, Wembley Conference Centre, i druge. U Londonu sam prvi ikada predstavio break-dance program, i to plesnog društva Waves iz Filadelfije. Penzionerske dane provodim u Nici, odakle, eto, dolazim da sa ljudima koji sad prave Beogradski džez festival proslavim njegov pedeseti rođendan. Ko bi se tome nadao?
Bonus video:
Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar