Bata Kanda: Svirajući harmoniku ušao sam u krvotok svih balkanskih naroda

Od 1969. godine pa sve do danas, Vladeta Kandić je sarađivao sa poznatim našim i svetskim džez muzičarima, a u saradnji sa Simfonijskim orkestrom RTS-a komponovao je oko 200 pesama srpske poezije koje je pretočio u muziku. Ostaće zapažen njegov aranžman "Najciganskijeg vašarskog kola" iz 25 delova, kao i čuvena ploča "Srcem svira Bata Kanda", s kojom je doživeo veliki uspeh i van zemlje.- Srećan sam što sam doživeo ovu nagradu. Ne mašem njome, nisam opterećen, ali je lepo kada vas se sete i kada znate da vas nisu zaboravili. Tako vam je to kada izaberete da budete svoj i odaberete da ne budete u šoubiznisu već da vam harmonika bude život - kaže Bata Kanda.Priznanje Nišvila, ističe, posvećuje svom pokojnom bratu Radomiru koji je bio veliki ljubitelj džeza:- Obožavao je Majlsa Dejvisa. Sećam se, jednom mi je rekao: "Vladeta, nemoj samo novac. Uđi u umetnost i ostavi neki trag." Mislim da sam uspeo u tome!

Bata Kanda je sa nepunih 20 godina postao član AKUD "Branko Krsmanović", a kasnije i umetnički rukovodilac Narodnog orkestra. Pored srpske muzike, svira i rumunsku, bugarsku, makedonsku muziku, a prisećajući se svojih početaka kaže:- Šumadinci su me pitali da li sam Rom ili Šumadinac, a ja im kažem ja sam vaš! Umetnik sam i oduvek sam želeo da uđem u krvotok svih folklora balkanskih naroda, srpskog, bugarskog, rumunskog, međarskog… Zaljubljen sam u kubansku salsu, džez… Istina je da sam bio u akademskoj sredini kao brucaš Beogradskog univerziteta, trebalo je da budem dimplomirani inženjer građavine. Ali, ništa to nije meni bilo važno osim moje harmonike. Bila mi je nešto sveto, želeo sam da iskoračim i dokučim muzičke visine.Ističe da je zahvalan najvećim džezerima poput Duška Gojkovića, Stjepka Guta, Larija Vučkovića i drugih koji su mu otvorili vrata kada "možda još uvek nije bilo vreme i mesto".

- Svi su me simpatisali i dali su mi prostor, a ja sam kao sunđer upijao tu nauku što se zove džez. Nisam želeo da uđem u svet jeftino putem šoubiznisa. To je bila uvek bara puna krokodila. Hvala Bogu, imao sam prilike da slušam elitu svetskog džeza svuda po svetu i to se zauvek nastanilo u mojoj duši. Kasnije sam imao sreću da delim scenu sa velikim imenima - kaže Kandić koji je inače član udruženja američkih džez harmonikaša u Los Anđelesu od 1989. godine gde su mu priznanje uručili džez velikani harmonike Frank Maroko i Art Van Dame.Ističe da je džez teška nauka za koju je potrebno mnogo napornog rada, "moraš da se rodiš talentovan, ali i da se zbog te ljubavi mnogo toga odrekneš":- Međutim, to nikoga ne zanima. Džez u Srbiji nikoga ne zanima. Mi imamo Đokoviće na harmonici, ali to niko ne zna. Oni prenose slavu i kulturu ove naše zamlje preko svih granica. Muzika tome i služi - da prenosi ljubav i poštovanje. Muzika nije rat, već ljubav. Ljuba Simović mi kaži: "Kando, dušo moja, piši", i ja pišem pesme i muziku. Mika Antić me je obožavao, sarađivao sam sa Garavim Sokakom, izvodio sam Miloša Crnjanskog, družio sam se i nastupao sa najvećim džezerima, orkestrima, drugovao sa Čegevarom… Ize mene je toliko toga, ali obično kažem u mom pasošu piše:- Potomak sam šajkače, gunja i opanka, Srbija mi je nebo i otac i majka! Šumadijo moja mila, hvala majici što me rodila. Svirao sam svetu, pevao rodu svome, prošao kroz vatru i vodu, voleo sam život, a ostao svoj. Harmoniko moja - ti si život moj!Bonus video: Deca pevaju na otvaranju Exita