Vozim bicikl i to između 20 i 40 kilometara dnevno, minimum sat vremena pešačim bos po plaži, jedem zdravo, kaže za Nova.rs pred večerašnji nastup na Kolarcu čuveni trubač i kompozitor Stjepko Gut koji već šest godina živi na Siciliji.
Poslednji put legenda džeza Stjepko Gut stao je na scenu u Beogradu još 2019. godine i to sa svojim kumom Duškom Gojkovićem, na koncertu u okviru Bemusa.
I eto tri godine kasnije ponovo će se pokloniti beogradskoj publici večeras (20 sati), na Kolarcu, zbog čega je, kako iskreno priznaje za Nova.rs, konačno zadovoljan, jer tako se svega uželeo…
– Uželeo sam se publike, Beograda, mojih komšija, uželeo sam se svega. Pa, eto i mirisa dorćolskih podruma, znate da mi kad prođem ulicama zamiriše stari Dorćol. Otišao sam iz Beograda poslednji put na Siciliju 6. jula 2020. i vratio sam se sad, 6. maja, tako da je praktično prošlo 22 meseca od kad sam poslednji put bio ovde. A od kad sam se preselio na Siciliju pre šest godina najviše što sam bio odsutan iz Beograda bilo je šest ili desetak meseci. Ovo je sad baš velika pauza i strašno sam se uželeo Beograda. A da ne pominjem moje omiljene šetnje Dunavskim kejom, blizu moje kuće, uživanje u zalascima sunca na reci…
Upitan da li se Beograd promenio na bolje ili na gore od kad je poslednji put bio ovde, veliki trubač, kompozitor, aranžer i nekadašnji profesor čuvene Džez akademije u Gracu oprezno odgovara:
– U poslednjih pedesetak godina trudim se da vidim samo lepe stvari. Još 1967. godine počeo sam da vežbam u Krsmancu, dole u Balkanskoj, kraj bioskopa „20. oktobar“. I čim završim probu krenem ulicom koja se tada zvala Maršala Tita ka Muzičkoj akademiji. U visokom parteru je tada bila Muzička škola „Slavenski“. I na tom potezu je bilo onih predivnih, starih prodavnica, i bukvalno svaki dan bi se pojavilo nešto novo… Pa, prodavale su se košulje takvog kvaliteta da si mogao da ih nosiš 20-30 godina, otvarale su se prodavnice s novim pićima, poput „Kurvoazjea“ ili s francuskim sirevima – sve mi je izgledalo tako lepo! Naravno, bilo je perioda kad bih dolazio ovamo iz inostranstva, i zaticao sve gore i gore stanje, veliko siromaštvo. No, ovih dana kad izađem na reku, meni je lepo. Ali, dosta toga se promenilo u Beogradu, i iznenađen sam mnogo čim…
Gut večeras nastupa s Big bendom RTS-a na Velikoj sceni Kolarca, a nije baš slučajno odabrao ovaj orkestar za povratnički koncert u Beogradu. Jer, još 1978. godine bio je, kako se seća, najmlađi član orkestra, „starog“ sedam decenija:
– I postao sam onda solista, a čak pet godina bio sam najmlađi solista. Potom sam otišao u inostranstvo, ali sećam se da sam posle, kada sam bio profesor na Džez akademiji u Gracu, sretao mnoge mlade muzičare. Želeli su da se profesionalno opredele za džez i dolazili su kod mene u Grac. I oni stariji koje sam primio u Grac, pomagali bi onim mlađima da se tamo smeste. Nekoliko godina sam i dirigovao Big bendom, i bilo mi je drago kad sam video one koji su završili Grac da su postali članovi orkestra. I sada, kada sam došao u Beograd, neko mi reče – Stjepko, ti znaš da je Vlada (Vladimir Krnetić, prim.aut.) sada najstariji član orkestra. Moja reakcija je bila – pa Vlada je bio jedan od mojih prvih studenata u Gracu. Eto, kako se zatvara krug…
Na repertoaru večerašnjeg koncerta naći će se kompozicije i aranžmani slavnog američkog trubača Teda Džonsa, a Gutu, koji je svirao s velikanima kakvi su Lajonel Hempton, Klark Teri, Džoni Grifin, Vinton Marsalis, Roj Hargruv, već nekoliko godina, kako priznaje, bila je želja da predstavi ovdašnjoj publici muziku čoveka koji je 1965. godine osnovao jedan od najznačajnijih američkih sastava Ted Džons-Mel Luis orkestar:
– Fredi Stanisavljević me okrene pre nekoliko meseci i kaže mi: „Profo, mogli bismo sada da napravimo ono što si želeo“. Ako govorimo o kamenima temeljcima i nosačima stubova džeza onda su to Big bend Kaunta Bejzija i Djuk Elington. A Ted Džons je svirao kod Bejzija dvadesetak godina i nastavio tradiciju fraziranja, izrastavši u fenomenalnog kompozitora i aranžera, po meni vodećeg u 20. veku. A pristup muzici, odnosno Big bendu imao je poput Djuka Elingtona, jer je davao težinu, veću pažnju solistima. Praktično iz te dve „baze trougla“ napravio je vrhunac, bar po mom doživljaju, ali i mojih kolega iz inostranstva, a pride je i kao trubač bio fenomenalan – napominje Gut.
Pričali su našem trubaču starije kolege kako je Džons svojom svirkom „zastrašivao ljude“:
– Kad dođe na džem-sešn i popne se na binu, desi se „seča“! Nažalost, nije postao mega zvezda, ali su oduvek svi imali veliko poštovanje prema njemu i njegovoj muzici. Eto, sad imamo priliku da publici predstavimo njegov zahtevan program, i ta muzika se bazira na ključu odakle je džez i potekao, a to je „crna crkva“ – gospel i bluz, uz poliritmičku osnovu koja je došla iz Afrike, ujedinjenu s evropskom tradicijom harmonije i melodije. Tu muziku može da razume i vrsni poznavalac, ali i neko s dva razreda osnovne škole – objašnjava nam trubač i kompozitor.
I dok je beogradska publika već decenijama svedok majstorstva Stjepka Guta na trubi, jedan detalj muzičareve umetničke ličnosti ostao je skriven – likovni opus. Iako je za Nova.rs pre nekih godinu i po dana obećao da će ga Beograd, uz prvi sledeći koncert, upoznati i kao likovnog umetnika na debitantskoj samostalnoj izložbi, ipak ćemo čekati još neko vreme:
– Ostavili smo izložbu za jesen. U međuvremenu sam izlagao na Malti i dobio izvrsne kritike, a trenutno imam najmanje četiri hiljade „čačkarija“, kako zovem svoje crteže, i tanjire koje oslikavam. Nadam se da ću uspeti da, kada budem imao sledeći koncert na Kolarcu, to konačno spojim s prvom izložbom.
Posle Amerike i Austrije, Stjepko Gut se poslednjih šest godina skrasio na Siciliji. Kad je „otišao u penziju“ s mesta profesora u Gracu utočište je našao na najvećem ostrvu na Mediteranu, za koje kaže da je jeftino. Čak „jeftinije od Srbije, a kvalitet života odličan!“
Iako je prošlog decembra napunio 71. godinu, s ponosom usklikuje da je u tako dobroj kondiciji da kao da je četrdesetogodišnjak…
– Preselio sam se nedavno na jugoistok Sicilije, u jedno malecko mesto, s manje od hiljadu stanovnika, odakle vode silni putići. Do okolnih, turističkih gradića idem svakodnevno biciklom. U jedan trknem biciklom zbog najbolje pekare na svetu, u drugi zbog lokalnih proizvođača. Već imam jednu ženu koja gaji sedamdesetak kokošaka i kod koje redovno kupujem jaja. Svratim i vičem preko kapije: „Komšinice, je l` prodajete. Daj mi deset“. I kad ih kupim i bacim na tiganj da bih napravio jaje na oko, pa ne smem da gledam u žumance, jer toliko je jaka ta žuta boja… Pa, takvu boju nisam video poslednjih 60 godina. Nekada, u mom detinjstvu, tako je bilo i kod nas, no sad više nije – s tugom konstatuje muzičar.
Sprijateljio se na Siciliji s jednim 95-godišnjakom s kojim običajava da sedi u bašti, Đovaninom, I nije mu jasno odakle tom Đovaninu snage da svaki dan, u tom dobu, radi desetak sati po bašti:
– Vozi kola i čita novine bez naočara, i kad ga pitam da mi otkrije svoje tajne, kaže mi: „Znaš šta, ceo život jedem sve iz svoje bašte“. Naravno, ima tu i genetike. I zato sad još više nego pre vozim bicikl i to između 20 i 40 kilometara dnevno, minimum sat vremena pešačim bos po plaži, jedem zdravo… Ispred moje kuhinje, u bašti, zasadio sam limun koji rađa cele godine.
Na našu konstataciju da mu se smeši, kao i njegovom komšiji, minimum 95 godina, skromno se Stjepko Gut na kraju poziva na Boga:
– Život mi je u Božijim rukama, kad je zapisano. Ona prva zapisana crta je datum rođenja, a onda druga, uspravna, ne znam kad će, ali imam taj međuprostor da u njemu provedem neko lepo vreme… I osmislio sam sebi lep način života!
Bonus video: Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare