Andrić u raljama biografa: Ko sme da piše o „našem Ivi“

Kultura 24. maj. 202018:05 > 18:51
Podeli:
Ivo Andrić u svom domu, Foto:wikipedia/stevan kragujevic

Nedugo po izlasku nove biografije o Ivi Andriću, iz pera nemačkog novinara i pisca Mihaela Martensa, u našoj javnosti povela se polemika oko toga je li zaista reč – kako se tvrdi na koricama - o "prvoj sveobuhvatnoj" biografiji našeg nobelovca kao i zašto o "našem Ivi" piše stranac i može li on, uopšte, da bude objektivan.

Kada smo u intervjuu za naš portal pitali Martensa čime „brani“ tvrdnju da je reč o „prvoj sveobuhvatnoj“ biografiji, odgovorio je: „Ničim. To nije moja tvrdnja nego tvrdnja marketinškog odeljenja izdavačke kuće ‘Laguna’. Tako da vas molim da to pitanje postavite njima“.

U ime „Lagune“ odgovorio je urednik knjige, Dejan Mihailović.
– Ne želeći da osporimo doprinos brojnih drugih, domaćih pre svega, istraživača Andrićevog dela i njegovog života, svesno smo na koricama naznačili da je u pitanju „prva sveobuhvatna biografija“ Ive Andrića. Dakle, ne polazeći od marketinških razloga, nego ukazujući na neospornu činjenicu – navodi Mihailović.

Žanr biografije nije kod nas toliko razvijen i popularan koliko na Zapadu ili u Rusiji, na primer, dodaje on, i navodi konkretne primere „najznačajnijih opštih i parcijalnih“ biografskih studija o našem nobelovcu koje su kod nas objavljene:

Pisac i priča Žanete Đukić je obimna studija o Andrićevom opusu, njegova „stvaralačka biografija“, i stoga nije klasična biografija iako kroz njegovo delo prati i Andrićev život;
Ivo Andrić: život Radovana Popovića nije toliko „sveobuhvatna“, premda je u pitanju izuzetna Andrićeva biografija u duhu mnogih takvih preglednih i sažetih biografija poznatih ljudi koje je pisao Radovan Popović;
Rani Andrić Miroslava Karaulca najpouzdanija je biografija „ranog“ Andrića ali kao takva ne obuhvata ceo njegov život;
Ivo Andrić u Berlinu 1939–1941 Želimira Boba Juričića i Ivo Andrić, istorija i politika Dušana Glišovića akribično i temeljno tematizuju samo period Andrićeve diplomatske karijere u Trećem rajhu.

– Utoliko je Martensova biografija, napisana po klasičnom obrascu životopisa znamenitih ličnosti, kao plod sedmogodišnjeg proučavanja i tačnih i inovativnih uvida u Andrićev život i karijeru, njegov poziv i njegovo delo, upravo ono što piše na koricama: „prva sveobuhvatna biografija“ ovog iznad svega evropskog pisca, pritom iscrpna i pouzdana, pa možda i nije čudo što je došla iz Evrope a ne sa jugoslovenskih prostora – konstatuje Dejan Mihailović.

Sa druge strane, Gorana Raičević, autorka i profesorka na Odseku za srpsku književnost pri Filozofskom fakultetu u Novom Sadu oštro je reagovala u kulturnom dodatku „Politike“ od 16. maja, ocenivši da svakako nije reč ni o prvoj ni o najsveobuhvatnijoj knjizi o Andriću.

„Da su poluistine gore od neistina (kako je nedavno ustvrdio Peter Handke), u to će se uveriti svaki čitalac koji je poverovao i izdavaču i autoru i kritičarima, i koji je morao biti zadivljen činjenicom da najbolje priče o nama pričaju stranci, kada u Predgovoru srpskom izdanju pročita Martensovo priznanje da je iz dve pomenute knjige o Ivi Andriću mnogo naučio“, piše prof. Raičević. Dve knjige koje pominje su upravo monografije Žanete Đukić Perišić i Dušana Glišovića.

O njima piše i u nastavku:

„Svako ko ume da izvede jednostavnu računsku radnju, zaključuje da je biografija o Andriću ipak bilo i ranije, te da su se dve najiscrpnije (svaka u svom domenu) pojavile upravo u godini kada je Martens i sam rešio da piše svoju. (Osim treće navedene, koja datira iz 1938. godine, biografskih studija o Ivi Andriću bilo je mnogo više.)
Doduše, mora se priznati i to da je autor na jednom mestu korigovao svoj iskaz, precizirajući da Andrić nije dobio takvu biografiju kakvu bi on voleo da pročita. Ipak, sveukupna atmosfera medijske buke što propagira ‘jedinstvenu’ i ‘prvu sveobuhvatnu’ Andrićevu biografiju govori nam da ovde nešto nije u redu. Iako je sasvim jasno da Martens bez prethodnih istraživanja nije mogao ni da se upusti u ovaj posao, pitamo se zašto se to u medijima prećutkuje, u čemu podjednako učestvuju i sam autor, i novinari, ali i kritičari koji su se oglašavali ovim povodom“, navodi, između ostalog, prof. Raičević.

Muharem Bazdulj, pisac, novinar i jedan od recenzenata Martensove knjige smatra da izdavač ima razloga da ovu knjigu reklamira kao najsveobuhvatniju biografiju.

Muharem Bazdulj, Foto: Nemanja Jovanović

– Naravno, ako bismo cepidlačili, uvek možemo dovoditi u pitanje superlative koji se ne tiču potpuno egzaktnih stvari. Banalno govoreći, ko je na fudbalskom prvenstvu postigao najviše golova je vrlo jednostavno merljivo, a ko je bio najbolji igrač zahteva određenu vrstu kontekstualizacije šta se podrazumeva pod „najbolji“.
Tako i ovde: ako bismo rekli da se pod sveobuhvatnošću podrazumeva Andrićeva biografija koja se ne fokusira na jedan ili drugi životni period, nego na čitav život, odnosno knjiga kojoj je u fokusu upravo Andrićev život, a ne književno-kritička interpretacija njegove literature, onda, po mom mišljenju, definitivno, da, ovo je najsveobuhvatnija, ili prva sveobuhvatna, svejedno, biografija našeg nobelovca – ocenjuje Bazdulj za Nova.rs.

U pomenutom tekstu u „Politici“ Gorana Raičević sugeriše da bi srpskog čitaoca Martensova knjiga mogla privući već samom činjenicom da je neki stranac poželeo da piše o Andriću.
Iako mu priznaje da je u nekim momentima Martens pokazao osećaj divljenja prema Andriću kao velikom evropskom književniku, zamera mu što je rekao da je za njega „Andrićev život zanimljiv najviše kao deo društvenog i istorijskog konteksta koji nam se predstavlja prelomljen kroz specifičnu ‘zapadnjačku’ perspektivu, obeleženu mnogim predrasudama, posebno onima ideološke prirode“, piše prof. Raičević i u zaključku svog teksta konstatuje:
„Ostaje otvoreno pitanje da li ćemo se potruditi da mit o superiornom, sveznajućem strancu, koji nam daje ‘naš pravi lik u ogledalu’ oborimo sami“.

Mihael Martens, Foto: Sophia Martens

Muharem Bazdulj ističe da su ga ovi suprotni stavovi naveli da se upita odakle takav kontrast u doživljaju knjige.

– Učinilo mi se u jednom trenutku, zapravo, da je ključ nesporazuma sa ovom knjigom kod nekih ljudi to što su oni unapred, u svojoj glavi, imali neku viziju platonističkog ideala „Andrićeve biografije“ pa ovu konkretnu knjigu sude po tome koliko se primakla tom njihovom idealu. Ja, međutim, na biografske knjige ne gledam tako. Čini mi se da je o svakom zanimljivom životu moguće ispisati bezbroj biografija.

Mi smo, nažalost, kultura u kojoj se biografije retko pišu, ali ja uživam u biografijama na engleskom jeziku; samo u prethodnih nekoliko godina objavljene su sjajne nove biografije ljudi kao što su, recimo, filozofi Niče i Kjerkegor. Autorke u oba ova slučaja – usput, niti o Ničeu piše Nemica niti o Kjerkegoru Dankinja – uzimaju sebi mnogo više slobode, uslovno rečeno, u tretiranju biografskih činjenica svojih „likova“ nego Martens to čini sa Andrićevim životom, ali ne mogu ni da zamislim da se te knjige kritikuju iz perspektive (ne)približavanja platonističkom biografskom idealu.

Bilo bi odlično kad bi Martensova knjiga ponukala i druge autore, bilo domaće bilo strane, da napišu Andrićevu biografiju iz svoje perspektive. Uostalom, ne tako davno, u istoj godini su Vladimir Pištalo i Svetislav Basara napisali romaneskne proze o Andriću. I to je dokaz aktuelnosti teme – ocenjuje Bazdulj.

Na pitanje da li bi Martensovu knjigu nazvao objektivnim pogledom na život i delo Ive Andrića, odgovara da ne veruje ni da bi sam Martens svoj pogled nazvao objektivnim.
– Pogled svakog pojedinca, naročito autora, po definiciji je – subjektivan. Ali opet, ako pretpostavimo da je suština pitanja, da li je on svoju biografiju pisao bez, kako kaže jedna stara latinska formula, gneva i pristrasnosti, moj odgovor je pozitivan – ističe on.

U intervjuu za naš portal, Martens je rekao i sledeće: “ U Srbiji, izgleda, ima pojedinaca koji smatraju da sam prestrog prema Andriću. Pretpostavljam da među njima ima i ljudi kojima nije poznata razlika između hagiografije i biografije“.

Da postoji ta tendencija da bezuslovno veličamo svoje velikane i ne pravimo razliku između hagiografija i biografija, potvrđuje i Muharem Bazdulj, ali dodaje da to nije samo naša karakteristika. Generalno, ljudi imaju problem da nešto što smatraju „svojim“ procenjuju realistično.
– Borhes je u jednom davnom predavanju primetio, parafraziram, da argentinski pisci mogu bolje da pišu o evropskim temama od pisaca iz Evrope zato što prema tim temama ne osećaju preteranu privrženost. Ne valja, naravno, da čovek piše o nečemu što mrzi, ali prejaka privrženost je takođe prepreka, mislim, naravno, u kontekstu pisanja biografije. Za poeziju ili umetničku prozu to ne mora da važi. Ono što Martens kaže o hagiografijama, važi, naravno, i za reakcije na njegovu knjigu. Nipošto ne bi valjalo da se debata o njoj vodi na terenu gde gotovo ničega neće biti između marketinških superlativa i slabo argumentovanog potpunog odbacivanja. Daleko od toga da je ta knjiga lišena mesta gde je moguće razmimoilaziti se sa autorovom interpretacijom i polemički joj se suprostaviti. Ali mi se čini da sve dosad objavljene negativne kritike manje sude o konkretnoj knjizi, a više potenciraju lična neslaganja sa njenom generalnom postavkom i intonacijom – zaključuje Bazdulj.

Na kraju smo ga zamolili da našim čitaocima preporuči još neke biografije o Andriću. Sem već pomenutog dela Žanete Đukić Perišić i knjige Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939–1941 Dušana Glišovića, naveo je i Angažovani Andrić 1944–1954 Ratka Pekovića i Slobodana Kljakića.
Sve tri su se gotovo paralelno pojavile i Bazdulj je još tada, pre više od sedam godina, pisao u „Vremenu“ više nego pohvalno o njima, podseća.
– Dakle, postoji pisani trag da o tim knjigama mislim sve najbolje. Ali, kako se vidi i iz naslova knjiga Glišovića odnosno Pekovića i Kljakića, one su fokusirane na konkretne važne periode Andrićevog života, ne na čitav život. Indikativan je takođe podnaslov knjige Žanete Đukić-Perišić: Stvaralačka biografija Ive Andrića. Fokus je, dakle, na – stvaralaštvu.

Neobično su lijepe i literarno neverovatno dragocene knjige koje je o (ranom) Andriću pisao Miroslav Karaulac. S čisto književne tačne gledišta, one su, po mom sudu, nešto najljepše što je o Andriću napisano. Ipak, vremenski gledano, Karaulac se uglavnom zadržava na Andrićevom životu do početka Drugog svetskog rata. O berlinskom periodu odlično je pisao i kanadski slavista jugoslovenskog porekla Želimir Bob Jurčić. Ali, opet, naposletku, odgovarajući na ovo konkretno pitanje, verovatno bih rekao: „U požaru svetova“.

Šta o ovome misle dr Žaneta Đukić Perišić, upravnica Zadužbine Ive Andrića i prof. Dušan Glišović, u ovom kontekstu najčešće pominjani autori knjiga o Andriću, nismo mogli da saznamo jer nisu bili dostupni za svoj komentar.

(U narednim danima na portalu Nova.rs čitajte feljton „U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život“ Mihaela Martensa)

Komentari

Vaš komentar