0
Glavni cilj predstave "Žiška" jeste da poezija koja se govori prođe kroz telo i da ono što telo donosi oboji poeziju, kaže za Nova.rs Ana Dubljević, autorka komada koji će večeras biti izveden u Bitef teatru.
Piše: Nikola Marković
Predstava „Žiška“ umetnice Ane Dubljević premijerno će biti izvedena večeras u 20 časova u Bitef teatru. Predstava će se održati u okviru programa 17. Kondenza – Festivala savremenog plesa i performansa, čiji je centralni deo održan krajem oktobra.
„Žiška“ je koreografski rad inspirisan erotskom poezijom, koji istovremeno razmatra uticaj savremenog ekonomskog modela „junkification“ na kvalitet erotskog sadržaja, i otvara prostor transformacije tih sadržaja van tržišnih pritisaka. Dramaturgiju takođe potpisuje Ana Dubljević, a u predstavi nastupaju Tamara Pjević, Bojana Stojković, Igor Koruga i Marko Milić.
Do “Žiške” je Ana Dubljević došla preko ranijih radova – „Koreoerotikona“ (2016) i istraživanja feminističkih porno-pejzaža o kojima u razgovoru za Nova.rs priča:
– “Koreoerotikon” i feministički porno-pejzaži su navedeni kao vrlo konkretni, vidljivi, izvedeni rezultati rada sa erotikom.“Koreoerotikon” je izveden koautorski sa Markom Milićem kao istraživanje erotskog u plesu u kontekstu koji nije scenski, već klupski. Feministički porno-pejzaži su imali oblik i kao predstava i kao moj master rad, pa i knjiga, a rezultat su kolaborativnog istraživanja koje se bavilo time kako feministička pornografija utiče na koreografiju danas. Osim toga, još jedan koautorski projekat, „Dance floor 2022“, kao istraživanje ženske želje iz kvir i feminističkog pristupa u relaciji sa arhitektonskim ruševinama i rusevinama sveta danas, takođe je vodio do „Žiške“. Svi navedeni radovi se jesu ticali želje i erotike, ali tek u „Žiški“ pokušavam da erotiku i razne njene aspekte stavim na scenu, kao i da istražim potencijalnu erotsku relaciju između publike i izvođenja.
Rad na predstavi ste započeli 2023. u saradnji sa Milanom Ramšak Markovićem tokom rezidencije u Tancfabriku u Berlinu. Kako se ideja razvijala u tom dijalogu?
– Nakon 18 godina stvaranja predstava u koautorskim strukturama, ovo je zapravo prva koju pravim kao jedini autor. Kao inicijator, glavni odgovorni urednik za sve odluke. Zbog toga što je takav način rada za mene vrlo izazovan, a izabrani saradnici su ujedno meni inspirativni umetnici i bliski prijatelji. Kako mi je prvo i najvažnije bilo da istražim odnos teksta i pokreta, u cilju isprobavanja raznih mogućnosti, izabrala sam Milana kao bliskog saradnika iz prethodnih projekata i izvanrednog pisca i dramaturga. U toj fazi se projektu pridružila i Bojana Stojković, glumica sa kojom sam u tom trenutku sarađivala na predstavi Sebastijana Horvata “Cement Beograd”, a ove godine i „Kraj sveta u tri čina“ Selme Spahić, obe u Beogradskom dramskom pozorištu. Na rezidenciji u Tanzfabriku smo izveli prve eksperimente sa postavljanjem erotske poezije i plesa na scenu. Tada smo već otkrili koliko će biti važan rad u odnosu sa publikom.
Rad sa izvođačima je započet u avgustu i od početka je bilo jasno da svojim idejama doprinose umnogome stvaranju predstave. Imala sam privilegiju da radim sa ekipom izvođača koja je po mojim merilima najinteresantnija u zemlji, pa i regionu: izuzetna plesačica Tamara Pjević, čiji sam i koreografski rad upoznala kroz saradnju na njenom prvencu „Alfa Girls“ u Bitef teatru prošle godine; sjajna mlada glumica Bojana Stojković, potpuno osveženje na beogradskoj sceni, magični Marko Milić, autentični umetnik van scene i na njoj. I tu je, domaćoj publici već poznati koreograf i plesni autor Igor Koruga. Naša dugogodišnja saradnja izrodila je, između ostalih, predstavu „Samo moje“, koja je bila uvrštena i u selekciju glavnog programa Bitef festivala 2016. Njih četvoro su potpuno različiti i sada smo prvi put radili zajedno, ali su kroz proces ostvarili međusobnu jaku privlačnu scensku silu, koja neće moći da vas ne žišne.
Koja erotska poezija vas je inspirisala – da li se radi o konkretnim autorkama i autorima ili o ideji erotske poezije uopšte uzev?
– Za vreme pandemije 2020. počela sam da se bavim pronalaženjem erotske poezije i postovanjem na Instagram uz vizuelne eksperimente koje sam tada radila. Nisam imala posebna očekivanja, radila sam to iz sopstvene pasije. Na moje iznenađenje, u komentarima, odgovorima i reakcijama sam shvatila da je ta poezija u momentu ograničenih socijalnih kontakata, velike fizičke i ekonomske neizvesnosti ljudima donosila određeno potrebno olakšanje. Kao kada se u ozbiljnom zapletu pojavi situacija komičkog olakšanja, te pesme su ljudima donosile “erotsko olakšanje“.
Kada sam pozvana da radim predstavu, uz ideju o tome da život danas nije sigurniji ni bolji, odlučila sam se za suočavanje s koreografskim radom sa poetskim i erotskim sadržajem. Odri Lord, crna feministikinja, koju sam koristila zapravo kao jedini teorijski okvir za predstavu, kaže da poezija nikako nije luksuz, nije „samo san i vizija; ona je okosnica arhitekture našeg života. Ona postavlja temelje za buduće promene, za put koji će premostiti naš strah od onog što ranije nije postojalo“. Važna lekcija Odri Lord, koju pokušavamo da primenimo, glasi: „Belački očevi su nam rekli: mislim, dakle postojim. Crnoputa majka – pesnikinja – u svakoj od nas šapuće nam u snovima: osećam, dakle, mogu biti slobodna. Poezija kuje jezik da bi iskazala i utvrdila ovaj revolucionarni zahtev, to jest, primenu te slobode“.
Od 2020. do 2024. sakupila sam stotine sjajnih pesama od kojih sam napravila dramaturški predložak, a kroz proces rada na koreografskim materijalima je ostalo oko 40 koje su ušle u predstavu. To su mahom savremeni autori, ali uključili smo, na primer, i prvu zabeleženu erotsku poeziju, koja datira 2.000 godina pre nove ere, i Sapfo iz 620. godine pre nove ere. Izbor pesama koje se nalaze u „Žiški“ uključuje i strane i domaće autore. Pesme su različitih stilova, neke apstraktne, neke narativne, neke usko vezane za telesno iskustvo, neke ljubavne, a neke komične.
Šta predstavlja “Žiška” kao naslov?
– Meni je najlakše to da objasnim preko pojma trigera. To je sad već opšte poznata reč za okidač za emotivne reakcije na neku situaciju, temu ili događaj. Meni je žiška reč za okidač za pokretanje reakcije na neku erotsku senzaciju, sliku, temu, događaj. Važna mi je zvučnost reči i šta zamislimo kad je izgovorimo. Žiška izaziva erotsko i pod tim ne podrazumevam nužno seksualno, nego i senzualno, nešto što nas podstiče na radoznalost, želju za životom ili potpuno nestajanje.
Predstava razmatra uticaj savremenog ekonomskog modela „junkification“ na kvalitet erotskog sadržaja. Kako se vi odnosite prema ovoj karakterizaciji i koliko vam je ova referenca bila na umu, implicitno ili eksplicitno, prilikom promišljanja sadržaja komada?
– U jednoj od mojih beležaka do pre par meseci sam našla zapisano: „Erotika nije umrla, erotika je samo prodata“. To prodato je porno-pejzaž koji nas okružuje. Imaginacija (slike koje nas okružuju i one u nama, pounutrene) donose jedino trenutno zadovoljenje i adiktivnost. To uključuje i slike sveprisutnog nasilnog odnosa prema telu, počevši od sebičnih kupoprodajnih susreta do ratova i genocida.
Koji su to aspekti samog scenskog nastupa koji su vam bili značajni u pripremi predstave?
– „Žiška“ istražuje šta bi to bilo erotsko telo i kako ono scenski može da postoji, a da oseća poverenje u situaciju u kojoj se nalazi. U kontekstu u kom postoji „me too“ pokret, u kom su femicidi svakodnevni, antitrans i antikvir politike, sa druge strane postoje tačno određeni kapitalistički, patrijarhalni prostori u kojima je erotika dozvoljena, koji je isključivo komodifikuju. Javni prostor je ugrožavajući kontekst za izlaganje erotskog tela. „Žiška“ se pita kakva predstava je neophodna da bi se stvorio prostor u kom telo publike i telo izvođača nisu u sigurnom prostoru, jer scena to ne može da bude, biti na sceni je već biti u riziku, već u prostoru poverenja, gde se osećaš sigurno da možeš da budeš ranjiv ili da rizikuješ?
Koreografski smo istraživali erotsko telo i to kakvo ono scenski može da bude. Kakvo je to telo koje oseća i razume erotiku kako nas uči Odri Lord, koja razume erotiku kao moć (erotics as power). Koreografski je to značilo rad sa pogledom iz publike, pogledima unutar scene i pogledom vraćenim publici, sa elementima kao što su poluotvorena usta, poluzatvorene i zatvorene oči, talasi, nespretnost, primena fetiša, drevnih rituala sa elementima erotskog, kao i da ponekad tela scenski ne reprezentuju određeni osećaj, nego da ga izazivaju. Glavni cilj je bio da poezija koja se govori prođe kroz telo i da ono što telo donosi oboji poeziju.
Dugo ste i sami kroz različite sadržaje prisutni na Kondenzu, ali u samoj Stanici. Koliko ste se kao koreografkinja i dramaturškinja formirali upravo kroz ovaj festival i saradnje s njegovim protagonistima i kako vidite domete Staničinog rada tokom poslednjih desetak ili više godina, gde ste i sami ostavili značajan trag?
– Na Kondenz festivalu sam izvela svoj prvi solo koreografski rad „ONO“ 2009. godine, tako da sam od samog početka autorskog rada vezana za ovaj festival. Većina mojih radova, većina onih nastalih u zemlji, kao i u inostranstvu, prikazivani su upravo na Kondenzu. U jednom periodu sam bila deo kustoskog tima festivala, što sam doživela kao način da vratim zajednici svo znanje i kontakte koje sam stekla, posebno tokom master studija u Gisenu, da to podelim sa drugima. Kondenz je neophodan ne samo za plesno-izvođačku scenu, već i za našu širu umetničku scenu. Postao je ključni izvor informacija o savremenim produkcijama i praksama i mesto okupljanja gde se zajednički promišljaju ideje o budućnosti. To je jedini prostor gde se radovi domaćih plesnih umetnika mogu predstaviti široj publici. Skromna sredstva od Ministarstva kulture se dobijaju za produkciju, ali nema prostora gde bi se predstave igrale na redovnom repertoaru. Festival poput Kondenza omogućava da predstave dobiju vidljivost i pred domaćom i pred međunarodnom publikom. Na Kondenzu sam kod kuće i izuzetno mi je drago da će Žiška svojim premijernim izvođenjem biti u okviru festivala.
Bonus video:
