Performerka i rediteljka Paula Diogo iz Lisabona će performansom "Terra Nullius" (Ničija zemlja) u javnom prostoru, s mestom polaska na savskom šetalištu ispod Hercegovačke ulice, otvoriti večeras u 17.30 sati 16. Kondenz - festival savremenog plesa i performansa.
Piše: Nikola Marković
Terra Nullius” ili „Ničija zemlja“ je „audio performans zasnovan na zvučnom tkanju koje prevazilazi geografski određene granice i stupa u dijalog sa svakom novom lokalnošću u kojoj se performans dešava“. Time uvlači publiku u kolektivno iskustvo koje se završava ponovnim susretom u Kulturnom centru „Magacin“ i razgovorom umetnice i publike.
Kako ste inicijalno došli do ideje za projekat „Terra Nullius“? Da li je koncept zasnovan na geopolitičkim implikacijama ovog pojma ili je on polazna tačka za metaforičku upotrebu?
– Mislim da je sve počelo sa knjigom Svena Lindkvista pod nazivom „Terra Nullius: putovanje kroz ničiju zemlju“ o okupaciji Australije. Ali zapravo, mislim da je knjiga bila način da se uđe u nedavnu (i drevnu) istoriju Portugala i odnos sa bivšim kolonijama, što duboko utiče na nekoliko generacija. Još uvek joj je teško pristupiti. Očigledno je, takođe, povezan sa narativom celokupne zapadne svetske istorije i time kako je oblikovao naše ideje o rasi, klasi, kulturi, polu i seksualnosti. I načinom na koji moramo biti u stanju da to sagledamo iz drugačije perspektive i postavljamo pitanja, kako bismo zamislili nove moguće budućnosti. Ili, kako neki mogu reći, nove neophodne nemoguće budućnosti. Takođe je to bio dobar trenutak da se zaustavim i kažem: čekaj, ovo za mene ne funkcioniše. Mogu li razmisliti o tome?
Šta bi bila „ničija zemlja“, nulta tačka, kada je u pitanju svet pozorišta i performansa?
– Mislim da ne postoji nulta tačka u performansu. Sve je već urađeno. Ali individualna perspektiva je uvek apsolutno nova i neophodna. Naša sopstvena, lična percepcija sveta, i sposobnost da je izrazimo, ne može biti ponovljena i ima značajno mesto.
Gde i kako vidite prostor za nove načine života naznačene idejom „Terra Nullius“, van kapitalizma i tržišnih vrednosti?
– To je svakodnevna borba. Mislim da će kapitalizam kolabirati. Zaista verujem u to. I nadam se da će se to dogoditi tokom mog života. Moram verovati da su novi načini života mogući, i svakog dana pokušavam da se pomerim i napravim promene u tom smeru. Mislim da je kolektivna akcija jedan od načina za promenu. Kapitalizam je dugo pokušavao da nas ubedi da je individualizam pravi put. Da što više stvari imamo, to smo srećniji. Da možemo preživeti sami unutar naših kuća, računara i telefona. Ali, to je laž. Teško je biti u vezi, jer ne možete izbeći konflikt, ali ono što moramo raditi je konstantno učenje kako da se nosimo sa otporima na pozitivan i konstruktivan način. Jedna od stvari koje sam naučila (ili se setila) tokom svog boravka na Islandu je da je moćno imati jake pojedince u kolektivnom telu. Bilo da je reč o porodici, društvu ili političkoj partiji. Ursula K. Le Guin kaže: „Mi živimo u kapitalizmu, njegova moć se čini neizbežnom – ali isto se činilo i božanskim pravom kraljeva. Svaka ljudska moć može biti suprotstavljena i promenjena od strane ljudi. Otpor i promene često počinju u umetnosti. Vrlo često u našoj umetnosti, umetnosti reči.“ I pretpostavljam da, čak i ako svakog dana sumnjam u to, još uvek verujem.
Prema Vikipediji, trenutno postoji samo tri teritorije u svetu koje se ponekad smatraju za terra nullius, i jedna od njih se zapravo nalazi na srpsko-hrvatskoj granici, na delu obale reke Dunav. Vaš performans će biti veoma blizu ušća reke Save u Dunav. Da li ste imali ovo u vidu dok ste pripremali nastup u Srbiji?
– Opsednuta sam linijama i presecima. Mesto gde se Sava sastaje sa Dunavom odmah mi je privuklo pažnju. Delo je stvoreno u javnom prostoru. Uvek uz svest, i ponekad stalne podsetnike, da javni prostor gotovo da ne postoji u gradovima. Sve je privatno ili gotovo skroz privatno, čak i kada pripada državi. Ideja Terra Nullius kao koncepta bila je korisna za razmišljanje o nemogućnosti teritorije bez vlasništva. I o tome šta je vlasništvo. I kako bi to moglo da izmeni odnos prema stvarima. Tek što sam saznala za Liberland. Ali ima smisla da se u teritoriji koja je toliko pod uticajem sukoba kao Srbija, otkrije mesto koje je nedavno formirano kao mikronacija.
U Beogradu, nakon kolektivnog iskustva sa publikom na mestima izvođenja, biće održan i razgovor u Kulturnom centru „Magacin“. Kakvu vrstu interakcije očekujete?
– Razgovori su za mene uvek način da se nastavi razgovor koji je otvoren izvođenjem. Dakle, na neki način to je produžetak izvođenja. To je dragocena prilika da razgovor ide u oba smera i da čujem kako se moje misli odražavaju u drugim glavama i telima. Poslednjih godina u Portugalu, mislim da smo izgubili sposobnost razgovora, ili barem ono što obično ide uz razgovor: slušanje. I čula sam da ste u Srbiji veoma vešti i u slušanju i u razgovoru, tako da imam velika očekivanja.
Bonus video: Predstava „Kuća“ u Zvezdara teatru
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar