0
Ako treba da se odredim, priznajem da sam patetičan. Ako treba da kažem svoju veru, nacionalnost - ja sam patetičan čovek i verujem u ljubav i negujem je, kaže za naš portal makedonski reditelj Aleksandar Popovski.
Salve smeha i aplauza smenjivale su se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu tokom prva dva izvođenja komada “Muške suze”, savremenog čitanja Čehovljevog komentara na banalnost mačoizma i patrijarhata, koji diktiraju potiskivanje suza, a kroz priče različitih likova suočenih sa ljubavnim problemima.
S Aleksandrom Popovskim, rediteljem predstave, koja je rađena po motivima četiri jednočinke – „Šala“, „Prosidba“, „Medved“ i jedne kratke priče „Krčma na drumu” Antona Pavloviča Čehova, razgovarali smo uoči sutrašnje, druge reprize komada na Velikoj sceni “Ljuba Tadić”.
Popovski kaže za Nova.rs da se nakon dvadeset godina, koliko je u sebi nosio ideju o spoju Čehovljevih drama, konačno desio “kvrc u kičmi njegove sudbine”, te je uz dramaturga Davida Jakovljevića uspeo da na scenu postavi priču o likovima, koji, dok su zatočeni u krčmi tokom postapokaliptične oluje, promišljaju o ljubavi.
– U mladosti Čehova prihvatamo onako kako nam ga predstavljaju. Na Akademiji nas uče da je melanholični pisac, da su likovi ili pred samoubistvom ili tragaju za smislom života. Kada sam bio mlad, nisam mogao s time da se povežem i zvučalo mi je dosadno, ali kasnije, kada sam prvi put otkrio “Medveda”, desila se eksplozija! Razumeo sam njegov duh, otvorio mi se ceo novi svet – priznaje naš sagovornik.
A onda se susreo s dramom „Tatjana Rjepnina”, koja se nije igrala tako često.
– Skrivena je, te sam se zato osećao kao da sam otvorio tajna vrata nekog specijalnog hrama gde se čuva “ukleta” drama. To je tako dobro ispisana priča o jednom venčanju i ženi koja se iz groba vraća na to venčanje. Kao da su braća Koen došla u Rusiju u to vreme, i napisali je. Znao sam da želim tako da počnem predstavu. Kasnije sam naleteo na „Krčmu na drumu“, u kojoj pijanci svoju ljubavnu tugu pokušavaju da utope u alkoholu. Ta metafora sveta o kafani, dok napolju besni oluja, a neki ljudi pokušavaju da reše svoje emotivne probleme, meni je bio genijalan okvir za ono o čemu želim da govorim. A to su muško-ženski odnosi, odnosi polova u današnjem svetu u kojem živimo. Čehovljeva dela imaju tako mnogo ljubavi, ali i one apsurdne i konfliktne. Moram da pomenem i sjajnu “Prosidbu”. Pa, gde ćeš genijalniju scenu od one kada čovek ode da prosi ženu, i umesto da je zaprosi, posvađaju se oko toga čija je livada. Ili, tu je udovica koja se zaklela da neće više nikada biti ni sa kim, a onda dođe najveći ženomrzac na svetu i oni se zaljube. Takav je baš moj život. Odnesete na mesto gde misliš da je sve crno, a tamo je najsvetlija stvar na svetu – iskren je Popovski.
Predstava “Muška suza” podeljena je na predolujno i olujno vreme, a Čehovljevi junaci, koje vrsno tumače Vojin Ćetković, Sanja Marković, Nenad Jezdić, Miodrag Dragičević, Zoran Cvijanović, Milena Živanović, Miloš Samolov, Teodora Dragićević i Teodor Vinčić, smešteni su u postapokaliptično vreme.
– Posmatramo krahove muških junaka koji ih dovode do suza. To se posmatra kao znak neprimerene slabosti. A ta oluja, kao metafora za haos, metež i ratove današnjice, predstavlja kuljanje koje neminovno izbija na površinu ako se suze potiskuju. U ovom današnjem svetu, u kojem me je strah da otvorim bilo koji portal, ovi likovi se bave ljubavnim problemima i muško-ženskim odnosima – priča reditelj.
Medved, kojeg igra Vojin Ćetković, u jednom momentu izgovara: “Naučnici su pronašli lek za sve bolesti u svetu, samo nisu onaj protiv žene. Zato se najviše strada upravo od njih?” Ovo je citat iz Čehovljevog dela, a Popovskog pitamo koliko su ovakvi iskazi u današnje vreme, kada se žene bore za prava i protiv nasilja, upitni?
– Da se razumemo – ja nikakvu agresiju i nasilje ne podržavam. To je za mene najstrašnije na svetu i tu sam isključiv. Kod Čehova su muški likovi visoko frekventni kad je u pitanju ljubav. To su ličnosti koje užasno vole, pate, drame. I žene isto. Ali, to jesu formulacije koje današnjem svetu zvuče nekorektno. Uzmimo primer Saše u “Ivanovu”. Kada je pita šta će od muškaraca napraviti, ona odgovara: “Zdrav muškarac ide u rat, samo bolestan ima vremena za ljubav.” Meni se dopada ta vrsta ironije i humora kroz koju se prikazuje taj čudni, muški primat kojeg danas uglavnom samo osuđujemo, jer je nosilac agresije. Zaista mislim da je važno govoriti o svemu, ali se treba stalno podsećati i na onu lepu stranu, onaj harmonični odnos, najlepši na svetu. Ne smemo dozvoliti da dođe do konačnog rata među polovima. Ušli smo u sve ratove, s komšijama, drugim verama, nacijama. Ako dopustimo taj finalni, tu je kraj, ostaju onda još samo atomi – smatra reditelj.
Popovski podseća i na Medvedove reči: “Najveća zabluda je da su sva osećanja ženin monopol”. Zato i pita zašto bi samo žene imale pravo na suze?
– Muške suze ne smeju biti tabu, niti bi trebalo da se “muškost” meri u skrivenim ili puštenim suzama. To je pogrešno i inicira mnoge probleme. Takođe, mislim da žena ne bi trebalo da preuzme mušku poziciju da ne plače. Jednaki smo u drugom smislu, a ne u tome da li svako od nas može da podigne 50 kilograma. Mi smo ljudska bića satkana od toliko različitih stvari. Tako je i sa problemom ko u kojeg boga veruje. Strašno mi je kada gledam ovo ubijanje i razaranje ljudi, dece, domova… U tome ne mogu da vidim ništa veličanstveno. Nijedan razlog nije dovoljno dobar da zbog njega dete umre. Tu nema Boga.
Govoreći o olujnim vremenima koja okružuju njegove junake, ali i nas same, kaže da “duva sa svih strana”:
– Sve je užasno brzo, a brzina rađa agresiju, jer se stvari moraju promeniti sutra. To su velike promene za koje su potrebne decenije. Međutim, predugo smo čekali na velike promene, da dođe carstvo bez careva, komunizam koji će osloboditi čoveka… E sada je došlo do toga da ne može više da se čeka. Takva situacija zahteva agresivna rešenja, brzinu koja ubija emociju i pravi plitkost. A emocija traži dubinu – misli reditelj, koji sebe vidi kao borca za tu emociju, za ljubav.
– Ako treba da se odredim, priznajem da sam patetičan. Ako treba da kažem svoju veru, nacionalnost – ja sam patetičan čovek i verujem u ljubav šta god to nekom značilo. Negujem je, imam je u svojoj porodici, sa ljudima oko sebe. Ne zatvaram oči pred svetom, ali biram ljubav i patetičnost i u tome ne vidim ništa loše. Moj poziv je da kreiram svetove i univerzume. Kada bismo svet prepustili bankarima, to bi bio jedan pust svet. Neko će reći – vi stvarate iluziju, to je laž. Nije tačno. Mi stvaramo opcije i bez nas umetnika ovaj svet bi bio tužno mesto za život.
Govoreći o prirodi svog pristupa teatru, Popovski ističe da aktivističko pozorište, iako ga prati i poštuje, “nije njegov svet”.
– Moje pozorište nije takvo, jer ja nisam aktivista. Ne želim da budem ogledalo društva. Mislim da društvo oko sebe ima dovoljno ogledala u kojima se vidi, pa ima toliko televizijskih kanala koje želi da isključi. Pozorište je nešto drugo – prostor slobode. Tu su telefoni isključeni, nema portala, televizije, to je slobodna zona i u tom mraku imaš vreme za sebe. Ljudi često one koji se bore i bave ljubavlju ne uzimaju za ozbiljno, ali u prvom “Istrebljivaču” (Blejd Raneru) ima replika: “Video sam kako gori Orion… Sve će to nestati kao suze na kiši, ali ja sam ih video”. Tako i ja kažem – video sam stvari u životu, mnogi neće, ali ja ću ih videti ponovo. I to me drži.
Bonus video: „Sirano“ u JDP
