"Stojimo na zgarištu demokratije": Bojan Dimitrijević govori za Nova.rs o predstavi "Ućutkivanje Sokrata", društvu, aktivizmu...

Drama "Ućutkivanje Sokrata" u režiji Nebojše Bradića imaće prvu reprizu večeras u Bitef teatru, a iako je smeštena u antičku Atinu, kada je demokratija bila još krhka, a postavljanje pitanja "smrtni greh", ona neupitno referiše i na sadašnje vreme, kada se i dalje ne zna šta je pravda. O tome ko je danas spreman da umre za prave vrednosti, poput Sokrata, šta je nehumani kapitalizam učinio i kolika je cena podignutog glasa, za naš portal govori Bojan Dimitrijević, koji tumači slavnog filozofa.

- Vrednost ovog komada je u tome što je pisac uspeo da pronađe vezu između vremena u kojem je živeo i umro Sokrat i današnjeg pojedinca, koji stalno preispituje vrednosti i činjenice i kritički se osvrće na društvo oko sebe. Ućutknjivanje i kultura otkazivanja, koju živimo danas, počela je eto tada - kaže Dimitrijević ističući da lik koji tumači prevazilazi svakog glumca, te da je bilo izuzetno izazovno spremati ulogu.

Mrtvi ideali

Biti čovek tada i sada, smatra naš sagovornik, potpuno je drugačije.

- Čitava istorija se desila od momenta kada je Sokrat umro do danas, ali ono što vidim kao veliku razliku leži u ljudskosti, previše smo se otuđili, kapitalizam nas je učinio sebičnima. Ideali su umrli. Ideje koje su pokretale ljude koji su za njih bili spremni i da daju život – više ne postoje. Nisam siguran šta u ovom postidealističkom svetu povezuje ljude i održava ljudskost. Mislim da je u svemu tome privilegija baviti se umetnošću. Imamo prilike da se povežemo sa Sokratom, sa antičkom dramom, da se bavimo čovekom kakav je nekada bio, te da možda pokušamo da se vratimo onim vrednostima koje su nekada postojale.

Kada pogleda ljude i trenutak u kojem živimo, vidi posledice industrijalizacije i to kako je nehumani kapitalizam doveo do sloma svih drugih ideologija, a ignorisanje svega što te remeti postala je suština održivosti, objašnjava Dimitrijević.

- Ne znam kako da promenimo sistem koji je toliko metastazirao i vuče nas u propast. Žrtvujemo zemlju, sve prirodne vrednosti, zato što smo to učinili sa ljudskim vrednostima pre toga. Istina je da postoji veliki broj ljudi koji pokušava da se odupre toj letargiji i žrtvi, ali pitanje je šta može više da se promeni.

Ko je Sokrat danas

Odlika kapitalizma je sebičnost, a kao problem vidi tu nevoljnost da se pokrenemo i izađemo iz malih balona u kojima se koliko-toliko osećamo dobro.

- Mnogi me pitaju ko je Sokrat danas, ali ja ne vidim da može da postoji neko ko bi žrtvovao život za ono u šta veruje. Pominju se uzbunjivači, aktivisti... Ali, ipak nije isto. Svi koji dižemo glas i bunimo se protiv jednoumlja živimo neka mala ili veća otkazivanja, doživljavamo razne neprijatnosti.

Podseća da je u komadu predstavljena činjenica da je Sokrat imao mogućnost da se oslobodi smrtne kazne, kao i da pobegne, ali je on to odbio.

- Smatrao je da će time poništiti celokupnog sebe. Sokrat nije zagovarao određene ideologije, već je preispitivao sve. Shvatio je da ne želi zarad produženja života u egzilu da izgubi sve što ga čini onim što jeste. Pitanje je da li će danas neko poput Asanža ipak pristati da ide na suđenje, ili će tražiti neki egzil… Meni se dopada da se bavim davnim prošlim vremenom i da pokušavam da nađem spone kako bih se nakačio na izvore na kojima su se ljudi tada napajali. Čini mi se da su živeli sa mnogo više morala i empatije. Postoji ono kod nas „šta će drugi reći“, i to ne mora uvek da bude negativna stvar, već može da bude jedan od mehanizama samokritike ili samokontrole. Izgubili smo sramotu, a sam sistem vrednosti je izvrnut naopako - što se kaže „čega se pametan stidi, budala se diči“. Vidim jedan svet koji glorifikuje vrednosti koje ja ne zagovaram, niti mogu da delim. Čak mislim da više nisam osoba koja može merodavno da govori o ovom svetu - iskren je Dimitrijević.

Umetnost je, priznaje, jedina spona koja ga drži za svet njegovih ideala.

- Vodi me do tih izvora. Dobio sam ulogu Sokrata i mesece sam posvetio tome da otkrivam ovo o čemu mi sada pričamo. Pre toga sam radio antičku dramu, sledeće radim savremenu… Ono što mene vodi do svega toga je profesija, a onda sa druge strane moji afiniteti koji su usko koncentrisani na umetnost – muzika, književnost.

Krhotine dijaloga i pravde

Bojan je zajedno sa suprugom, takođe glumicom i koleginicom iz ovog komada, Jelenom Stupljanin često na ulici i uz one koji se bore protiv sistema, te pitamo koja je cena toga i na koji način i u ovom vremenu pronalaze razlog i poentu borbe.

- Jelena i ja smo odavno preispitali sebe i jedno drugo. Dajemo podršku jedno drugom vezano za svako naše aktivističko-društveno zalaganje. Posledice i otkazivanja o kojima sam govorio otežavaju i komplikuju stvari. Bitno je odlučiti da li ćeš biti konformista do kraja i gledati da prođeš kroz život u zoni bezbednosti u kojem će ti život proći kao u nekom toplom snu ili utrobi naših majki, ili želiš da budno podneseš breme koje istorija donosi svakome ko se kritički osvrće i bavi fenomenima i društvom u kojem živi. Mislim da smo došli do toga da je veoma važno na kojoj je strani čovek. Znam da možda igram za najslabiji tim i znam da ćemo gubiti, biti poslednji na tabeli, ali mislim da je jako važno biti tamo gde ti tvoj intelekt, srce i intuicija govore da treba da budeš. Svako od nas je poseban i drugačiji i ne bih mogao da opstanem i da postojim u nekim drugim vrednosnim sistemima.

Slavni savremeni britanski pisac Hauard Brenton napisao je ovaj tekst u kojem je demokratiju u vreme Sokrata uporedio sa njenom krhkošću danas, a Dimitrijević kaže da, kada je reč o našem društvu, demokratija je postala samo reč.

- Svi je samo izgovaraju, ali nemaju nikakvo mišljenje o tome šta ta reč znači. Kada kažeš „demokratija“, pomisliš na izbore, procente, statistike. Ona sama ne postoji kao sistem već je samo izgovor za ogromne korporacije i političke moćnike i sile koje pod plaštom demokratije sprovode lične ciljeve. Naša država nema veze sa demokratijom, jer ona podrazumeva i razgovor i dijalog, kulturu i debatu, suprotstavljanje različitih stavova. Nažalost, mi živimo krhotine toga i stojimo na zgarištu demokratije.

Na strani sam ljudi protiv Ria Tinta

Dok pričamo o krahu demokratije, pominjemo i aktuelnu situaciju sa „Rio Tintom“.

- Sve što se dešava sa „Riom Tintom“ je jedna zakulisna politička igra sa narodom. Ako u jednoj zemlji u kojoj ima određeni broj glasača koji bi trebalo da glasaju za ili protiv, preuzmete sve poluge moći, medije i kontrolu institucija, manipulišete tim narodom, možete u sve da ih ubedite. Čak i da je super imati rudnik koji će zagaditi najplodnije tle. Živimo doba lažnih vesti, spinova, politika je postala marketing i ko ima veći pristup medijima, ima dominaciju. Naravno da ćemo se boriti. Voleo bih da sam spreman da kažem da bih i život dao za tu borbu. Ali, bojim se da sam i ja suviše sebičan za tako nešto, ali da ću učiniti sve što je u mojoj moći – hoću. Na strani sam ljudi kojima pripadam, a to su oni koji veruju da je to jedan katastrofalan projekat čije posledice nikada ne bismo mogli da rešimo. Već živimo u ekološki razorenoj zemlji i dok ne rešimo sve probleme i ne dođemo na jedan normalan nivo, ne možemo o tome da govorimo. Moramo da dođemo do toga da ne dišemo najzagađeniji vazduh, da nam je voda koju pijemo ispravna, da nas ne truju deponije, da nemamo otrovane reke… Da smo na tom nivou, imali bismo poveranja u naše institucije i mogli bismo da ih čujemo šta imaju da kažu. Međutim, nemamo. Ta borba će se nastaviti i nadam se da ćemo nekako uspeti da pobedimo.

Bonus video: Jelena Stupljanin i Milica Kralj