Aleksandar Denić: Frank i ja gde god možemo gazimo naciste

Iako je dete filma, slavu je stekao u teatru. Diplomirao je scenografiju i slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Prestao je, kako kaže, da beleži šta je sve radio, pa tako ni svoj sajt nije apdejtovao pet godina unazad. Za sada, vrhunac njegove karijere bila je scenografija za ciklus “Prsten Nibelunga” povodom dva veka od rođenja Riharda Vagnera, koji je obuhvatao četiri opere (Rajnsko zlato, Valkira, Zigfrid, Sumrak bogova) u trajanju od 17 sati, u režiji Franka Kastorfa.Dobio je mnogo prestižnih priznanja, među kojima je i "Faust“, nemačku nacionalnun agradu, a nekoliko puta je bio proglašen za najboljeg scenografa godine. Po anketi prestižnog časopisa “Teatar hojte“, odabran je dva puta za najboljeg scenografa u pozorištima nemačkog govornog područja. Svetska kritika ističe njegovu umetnost kao spekatakularnu i genijalnu jer u svakom segmentu ima značenje. Zato ne čudi što njega i slavnog reditelja Franka Kastorfa, sa kojim godinama sarađuje,upoređuju i proučavaju sa tandemima Džon Hartfild i Bertolt Breht, Džon Hartfild i Ervin Piskator.Odavno je ime Aleksandra Denića (58) nezaobilazno u stručnoj literaturi, a nedavno je objavljena knjiga “Geteove drame na sceni - Faustovi svetovi“ i od 216 strana 20 je posvećeno njegovom liku i delu, kao jedinom umetniku čije su se dve scenografije “Fausta“ (2014 Rezidenc teatar Minhen režija Martin Kušej, 2017 Folksbine Berlin režija Frank Kastorf) našle među najboljima svih vremena.Nedavno je zahvaljujući njemu čuveni reditelj Frank Kastorf potpisao ugovor da naredne godine režira u Beogradskom dramskom pozorištu.

- Moj život je par dana ovde, par dana negde, naporno je to. Kada si duže tamo, onda se uželiš malo našeg free style života, malo ovog đubrenceta, jer u Nemačkoj i Austriji je sve preuredno. Godišnje uradim sedam, osam, sa domaćim predstavama ukupno oko 10, 11 poslova što se tiče pozorišta. A to mi uspeva jer imam svoju kompaniju, imam mali tim, saradnike koji crtaju, prave makete i po potrebi dodatno angažujemo stručnjake za potrebne poslove. U sezoni sam na avionskom letu u proseku 170 puta i idealno mi je kada neke kuće ne mogu to produkciono da isprate, pa odavde sve uradim. Bez obzira na pandemiju nisam stao sa poslom pošto je politika pozorišta i operskih kuća gde radim takva da se nastavi sa radom u okvirima epidemioloških pravila. Sad će biti navala premijera, posebno od septembra - raspoloženo kaže Aleksandar Denić.U Nemačkoj ono što radite odavno više ne zovu scenografijom nego umetničkim radovima. Štaviše, kažu da ste dramaturg predstava najvećeg reditelja Franka Kastorfa.- Nas dvojica smo se odmah prepoznali. Prvu zajedničku predstavu smo radili u teatru Odeon u Parizu, bila je to "Dama s kamelijama". Kada je došao, scenografija je već bila postavljena, na rotacionoj bini sam napravio pravu brazilsku favelu, a Frank je rekao da nikada tako nije radio, da ga je sve sačekalo. Onda je prokomentarisao: "Ako je Aleksandar pogodio, to je dobro, ako je promašio, onda će sve biti promašeno". Predstava je postigla veliki uspeh, a mi smo se dogovorili da ćemo nastaviti da radimo zajedno pod jednim uslovom, a to je "No fun, no work“, u smislu uživanju u radu. Frank mi rekao da mu je potreban impuls sa moje strane, da ga ništa drugo ne zanima. Tako da sam odavno u svom radu izbacio jednu stavku, koju ja zovem samoposluga i džuboks. Jer ako neko od reditelja ili bilo koga ima ideju da su mu potrebna crvena vrata i dva prozora, onda ne postoji razlog da okrene moj broj telefona. Frank meni ne kaže šta mu treba, ja napravim na sceni svet koji on oživi, napravi svoju fantaziju. I mi tako funkcionišemo i uvek gađamo tu ivicu provokacije, na nivou skandala i ludo se zabavljamo.Kod nas reditelji sve češće rade i scenografije za svoje predstave.- Mislim da je u pitanju pohlepa. Isključivo je novac u pitanju. Od slučaja do slučaja je to u redu, ali da bude pravilo, sa tim se ne slažem. Jer onda je to autorski projekat, i treba ga izložiti u muzeju. Ako Marina (Abramović, prim.nov) može da režira operu u Minhenu, zašto onda neki reditelj ne bi napravio u nekom muzeju izložbu, to je onda neki rad i to je u redu. Ali to nije fer prema ljudima iz moje struke, ima razloga zašto se neko školovao za to. Ovo ubrzanje života je dovelo do tih silnih gluposti kada je reč o mom poslu. Ima škola u Srbiji koje se nazivaju scenografske a više se bave esejistikom, a profesori od studenata ne traže da nacrtaju olovkom makar Čiča Glišu ili ovcu, nego se bave teorijom. Sve je na nivou apstrakcije plus se pozicioniraju iznad svega i svih. Ja se izvinjavam, ali skulpturu ne možete da napravite rečima, kao ni sliku, kompoziciju, film, ni scenografiju. Onda ljudi kažu - niko ne radi, pa kome treba takav scenograf koji priča, on treba da smisli, nacrta i napravi. I još posle kažu ima 50 scenografa. Pa nemamo. Uposlenih scenografa kod nas sveukupno ima pet, šest, mislim na one od integriteta, sa umetničkom i moralnom vertikalom, i znanjem. Tu računam i filmske scenografe.

Kako vi sagledavate taj problem, generalno?- Moderno je tražiti neke međuprostore. Evo nas dvoje pričamo, i postoje neki ljudi koji će se baviti vama, neki mnom, ovom kafom koju pijemo, ovom vodom, to su egzaktne stvari. A sada je trend da se bave međuprostorom, ovim vazdušnim prostorom između nas o kome se može tlačiti vekovima, niti kome treba, niti kome bilo šta znači, sem ideja za teme radova u besomučnoj trci za akademskim titulama. A do tog rasitnjavanja je dovela Bolonja, u smislu lekar, arhitekta, fizioterapeut, sleš ovo, sleš ono, švedski sto, po mesec dana učenja, nema više specijalizacije za jednu stvar, veliko rasplinjavanje, što lakše, što brže. Ta neoliberalna horizontala linija povezivanja ruši budućnost svih odnosa, mladi ljudi su ogorčeni, zatvoreni. Stariji se ne snalaze u novoj igri.U kom smislu?- U jednom trenutku se pričalo o digitalnom teatru. I ja sa zebnjom kažem, pregaziće nas vreme, hajde da vidimo o čemu se radi. Odemo, pogledamo, ono stoje neka platna, projektori, kao u amaterskoj družini u nekom domu kulture sredinom sedamdesetih godina,smejurija. To je kada nastane neki vakuum, pojave se ljudi koji bez ikakvih jačih temelja, tog kvalitetnog taloga nastalog radom, talentom, kreću da otkrivaju ovakve stvari koje su odavno prežvakane i plasiraju ih kao “nove trendove”. Valjda im jedino to preostaje.Ima li dovoljno posla za scenografe u Nemačkoj?- Tamo ima 5.000 premijera godišnje. Ne mislim na male scene kao Dadov, Vuk, bez namere da ih uvredim, i privatne teatre, nego na velike kao što su kod nas Narodno pozorište, JDP, BDP, SNP. Od toga, 2.000 premijera su dramske, tri hiljade operske i baletske predstave. Treba smisliti nekog scenografskog krša i staviti na scenu, tu ima mnogo gimnastike i gluposti koliko vam volja, tehnoloških izmišljotina, ima fenomenalnih rešenja koja ničemu ne služe a opet ima i genijalnih scenografija.

Kod nas je jedna od bolnih tačaka što se za kulturu odvajaju mrvice iz budžeta.- Činjenica je da se kod nas malo ulaže, ali i to da i dalje u kulturnim krugovima važi narativ da su pozorišta bastioni kulture otpora, da su svetionici demokratskih promena. Tačno, ali kod nas su se te promene desile pre dve tri decenije i vidimo do čega su dovele. Ne mogu više da slušam to. U celom svetu direktore pozorišta uvek biraju oni koji su na vlasti i tu se priča završava, tako da na to možemo da stavimo tačku po tom pitanju. S druge strane, meni nije jasno, pošto su budžeti slični ako ne i isti za pozorišne kuće, kako se desi da neki teatri imaju samo dve ili tri premijere godišnje a neki deset, 12 ili 15. Gde taj novac nestaje? Time bi trebalo neko da se pozabavi da se javno kaže koliki su programski budžeti, a to je vrlo proverljivo. To su neki od podrumčića kod nas u kojima treba otvoriti prozore i provetravati...Koji još prozor treba otvoriti?- Mnogo znači šta ćeš raditi unapred, planiranje repertoara.Tačni datumi premijera, tehničkih proba, merećih proba…za celu sezonu. BDP je uveo taj sistem i koliko mogu da primetim to funcioniše sjajno, čak i za glumce koji su se na početku plašili toga. Ako imaš svoju kuću i svoj ansambl, pa onda on treba da igra. Evo primer, radio sam šest, sedam predstava u Rezidenc teatru koji je tada vodio Martin Kušej, danas upravnik Burgteatra, u kojem su bili najbolji glumci, i nikada nisam video da je bilo ko iz ansambla odbio ulogu ili tražio da odsustvuje zbog nekih snimanja. Tamo se pitanje ne postavlja, jednostavno se zna u utorak imaš ovo, u četvrtak ono. Samo ako si Marlon Brando, svaka čast, onda možeš da ideš u Holivud. Da se razumemo, nisu meni glumci na tapetu, daleko bilo, nego samo upoređujem sisteme.Šta je bilo prelomno da Kastorf sada odluči da radi predstavu u Beogradu?- Frank je pomerio mnogo stvari u svetu teatra. Mogao je da bira da radi gde poželi jer je tražen. Hiljadu puta smo pričali kako da se ponašamo za dalje, gde ćemo, mogli bismo da radimo u Tajvanu, Kini kad poželimo, zovu nas, da živimo ko mali bogovi, mnogi su otišli tamo koji su u Evropi napravili zavidne karijere, nas to nije privuklo. Frank voli Istočnu i Srednju Evropu. I kao tim, tu je i kostimografkinja Adriana Braga Perecki, Brazilka, nas javnost u ovom poslu doživljava kao Rolingstonse. Zvuči šašavo ali stvarno imamo status rokenrol zvezda. Stalno teramo u ekstreme, u zonu nekomfora i kad i gde god možemo gazimo naciste. Pritom, Frank obožava Beograd, često dolazi, tako da je ovo bio prirodan sled.

Zašto baš Beogradsko dramsko pozorište?- Sa BDP sam počeo da sarađujem, preporučio i doveo neke saradnike, i onda je prirodno bilo predložiti Franku da dođe, a ne bih da nisam video da su počeli da prave zdravu priču. Tu se Umetnički savet pita, neprikosnoveni su. Upravu i umetnički savet BDP sam pozvao da budu moji gosti kada smo radili Rasinovog "Bajazita" u Teatru Vidi u Lozani. Želeo sam da vide na licu mesta kako to funkcioniše. U komadu je igrala vanserijska ekipa glumaca na čelu sa Žan Balibar koja je te godine dobila Cezara u Francuskoj. To pozorište koje je na samoj obali Ženevskog jezera, gde kvadratni metar košta vrtoglavo, rešili su da renoviraju a pored su sagradili moderni teatar u stilu vrhunske švajcarske arhitekture, ima jedno 500 mesta, od drveta, sala je multi, postoji sve, voda, vazduh, ulje, samo klik, klik, klik, sve najbolje, spejs šatl. I tehnički direktor je to pokazao mojim gostima i rekao im je koliko to košta - dva miliona i 170 hiljada franaka! A kod nas renoviranja koštaju desetine miliona evra. Naši ljudi su u magli. Ja nemam ništa protiv, verovatno su kod nas takve cene, ali daj kada uđem, da rade svi cugovi, da pod ne škripi, da sve platforme rade i ne kvare se od prvog dana, da osoblje prođe obuku za rad na najskupljim miksetama pa da ton ne bude kao u buretu a svetlo rađeno kao svećama, miks zvuka naučna fantastika…nije neophodno da kancelarija upravnika ima kvadraturu i izgled kancelarije direktora Dojče banke.Sa kojim teatrom ste imali najbolju saradnju u svom poslu u tehničkom smislu?- Ne mogu nikome da dam zlatnu medalju ukupno. Cirih Šifbau ima najbolji menadžment, svaki dan te informišu šta će biti na predsastanku, šta će biti na sastanku, nikad nisam video toliko laptopova u koje svi gledaju, kucaju. Folksbine ima najbolje stolarske radionice, Štutgart najbolje projektante i slikarnicu, fenomenalni su. Rezidenc u Minhenu ima strahovite konstruktore za metal, to je vrhunski kako rade. Ali, svi oni nekad ne mogu da izdrže količinski da urade sve, to je ogromna mašinerija koliko posla ima, onda predlože da se neko sa strane angažuje da to uradi i ja predložim da se to uradi u Beogradu. Arhitekta Rade Mihajlović ima firmu koja pravi dekore za sve velike filmove koji ovde dolaze, zapošljava stotine ljudi. Kada naši gosti vide hangar u koje radi sto stolara, sto ovih, sto onih, padnu u nesvest. I svima je dobro. Njima malo jeftinije, kvalitet je fenomenalan, nekoliko stotina ljudi je jelo, odnosno zaradilo, ja ne moram da putujem, i iskreno, neke od najboljih i najvažnijih stvari sam uradio ovde.

Reklo bi se da je Beograd vaš pečat u skoro svakoj scenografiji.- Teatrolog Tomas Irmer kada je bio u Beogradu, kao član žirija Bitefa, sedeli smo preko puta stare Paliluske pijace, pili špricer, jeli ćevape u bifeu Taš, uživali. I on je, gledajući pijacu, prokomentarisao: "Sad vidim odakle praviš one haose na sceni". Ja stvarno mnogo koristim ovaj naš urbanistički pakao, ovu investicionu jezivu arhitekturu, pravim te evropske frankeštajnske strukture.To su u stvari alegorijski prikazi, male udice koje te uvuku u priču, amblemi koji kad se skupe, sastave, daju tu alegoriju. I svako prepozna neki amblem i sve izgleda familijarno i poznato, ali te strukture su u stvari nemoguće. Pre 20-30 godina me je bolelo, još sa prvim političkim promenama bezakonje koje je krenulo sa nadogradnjama, kioscima koji su nas preplavili, paukovom mrežom kablova i žica, pregrađenim pregradama, zastakljenim staklima, bučnim masnim ventilacionim kanalima, brvnarama na krovovima, dimnim zavesama, tada se zapatio taj neki severnoafrički stil. Do dan danas je najzastupljeniji taj kloaka dizajn. Što ja ne bih iskoristio te kreatore haosa, genetski posvađane sa svim principima estetike i kvaliteta života. E, na to đubre koje ostavljaju iz sebe nemaju autorska prava, a ja svoja imam.Mnoge ugledne ličnosti ste "zarazili" našim podnebljem.- Dramaturg Sebastijan Kajzer po povratku iz Beograda u Berlin, svima je pričao da moraju ovde da dođu. I svi su poželeli da rade kod nas, zvali me, ja sam rekao dođite prvo turistički. Jer znam da se mnogi ne bi uklopili pošto su navikli da rade u uređenom sistemu, a ovde je malo bič, malo šargarepa, imaš pare u kasi a ne daš, nemaš a lažeš da imaš, mučiš ljude i govoriš - dođi sutra, videćemo. Ni ja to ne razumem, a kamoli oni. Međutim oni i dalje dolaze.Šta vam znače nagrade?- Dodatni razlog da slavim sa prijateljima. Intimno, najviše mi znače one koje dobijem od kolega iz struke. I one koje nisu zvanične, ali vas ispune više od bilo koje plakete. Prošle godine su mi pisali studenti Bečke akademije, a oni imaju jaku školu scenografije, da čuvena Ana Fibrok ide u penziju i da oni, doslovce, vide budućnost scenografije ako ja dođem na njeno mesto i budem im profesor. To sam osetio kao nagradu, ali nisam imao želju da se selim u Beč. Zahvalio sam im se.Šta više ne biste nikad radili?- Istina je da sam svašta radio. Pa i enterijere stanova, restorana, onih mučnih devedesetih godina, moralo je da se živi od nečega. E to mi se smučilo. Neki polumafijaš ti kaže:“E matori, otvaram kafanu, ‘ajde da mi uradiš enterijer”. On hoće nordijski stil bez detalja, sutradan me zove njegova supruga na kafu, i kaže hoću da bude sve u cveću. A ja bih da uradim enterijer i uzmem neki dinar a ne da budem bračni savetnik. Nikad se nisam bavio investicionim delom posla i izvođenjem radova, srpsko “đuture“. Radio sam umetnički deo posla, nisam naplaćivao kilo eksera. Ali nadgledao sam radove, kontrolisao i pobio bih se sa svima samo da bude sve kako treba.

Kojim se novim projketima bavite?- Upravo sam završio scenografiju za “Zdeneka Adameca” Petera Handkea u režiji Franka Kastorfa u Burg teatru u Beču kao i za operu “Faust Šarl Gunoa u režiji Frank Kastorfa u Bečkoj operi, do kraja juna radim na novom komadu Elfride Jelinek takođe u Bečkom Burgu. Biće nekih iznenađenja, dobrih i lepih povoda koje ću raditi ovde, naravno, obavestiću vas na vreme, sad je rano o tome da pričam.Čemu ste još posvećeni?- Hokeju na ledu. To je moja strast od šeste godine života. Sve obaveze tome podređujem, kao veteran sam član Kraljevskog klizačko-hokejaškog kluba Beograd.