Upozorenja Karla Gustava Janga: Piše Ivan Mrđen

Sretao sam i ranije po društvenim mrežama ovaj poznati citat iz pera čuvenog švajcarskog psihijatra i psihologa Karla Gustava Janga (1875-1961). Veštačka intelegencija se malo poigrala pa se odnedavno to isto može videti i čuti kao da nam se lično obraća jedan od najuticajnijih mislilaca u istoriji proučavanja ljudske psihe, što je na mene, priznajem, ostavilo mnogo jači utisak nego prethodna, manje-više površna čitanja.

Na to je svakako uticalo i lično osećanje da mi sve manje pomaže samoisključivanje iz stvarnosti, čime se hvalim po familiji i među prijateljima i kafanskim drugarima. I dalje na televiziji gledam samo fudbal i filmove, ne čitam novine, na radiju slušam samo muziku (Radio Nostalgija, 105,2 FM), sasvim sam siguran da više od deset godina nisam uživo čuo lika koga nazivam “predsednik svega i svačega, vrhovni komandant Čacistana i civilni patrijarh”…

I tako moj ego funkcioniše, ali izgleda da sam preterao u tom samoanesteziranju, da sam se malo više “povukao u mrak”. Zbog toga sam u poslednjih nekoliko dana prestao da izlazim iz kuće, jer jednostavno nisam u stanju da se svojom mirnoćom pod firmom “neobaveštenosti” branim od svih koji bi da pričaju o nečemu što se dogodilo u Užicu ili Nišu, o pokojnom Ratku Mladiću ili makar o današnjem “večitom derbiju”…

Na kome će se, po mom mišljenju, udružena bratija sa severne i južne tribine nadmetati u podršci osuđenom ratnom zločincu, tek toliko da potvrde sve ono što je u proteklih nekoliko dana državu Srbiju još više udaljilo od kontinenta na kome se nalazi i sopstvene budućnosti.

Jang kaže da je u svom radu često viđao kako se takva neprirodna smirenost pojavljuje pre slomova, pre izdaja, pre iznenadnih nestanaka iz života… To me je, priznajem, uplašilo, jer ipak osećam nekakav bol zbog svega što se već duže vreme događa sa ovom zemljom i njenim ljudima.

“Kad emocija umre, savest je često sledi, a kad savest izbledi, senka počinje tajno da pregovara s vama. Govoriće vam da ništa nije važno. Šaputaće vam da niko nije stvaran. Nudiće hladna rešenja uz toplu logiku”, morao sam da u ovim Jangovim rečima prepoznam “simptome” sopstvenog odnosa prema stvarnosti. Tačnije, sopstvenog bekstva od nje…

Nešto se u meni “tiho povuklo u mrak”, dok istovremeno ponešto pišem, govorim, radim, smejem se i odgovaram na pitanja… Juče ujutru čuo sam moju suprugu kako razgovara sa dvoje naših prijatelja, koji kažu “evo ležimo još malo budni u krevetu i gledamo N1”. Ona ima o čemu da priča sa njima, kad već sve te “novosti dana” ne može da podeli sa mnom…

Njima to pomaže da ostanu budni, da mogu da reaguju na sva upozorenja koja dolaze iz fejk stvarnosti, koju prikazuju na sve manjim televizijama i sa sve pametnjim telefonima…

Jang kaže da na takva upozorenja “zdrav um može osetiti bol i ostati prisutan, dok opasan um ne oseća ništa i to naziva mirom”. Zato sam, valjda, slušajući poslednje rečenice iz ovog AI produkta, gotovo imao osećaj da se svetski poznat psihoterapeut obraća baš meni, lično:

“Stoga, ako primetite ovu smirenost, ovo umrtvljeno unutrašnje vreme, nemojte to slaviti. Sednite s tim. Zapitajte se šta ste to živo pokopali. Jer ono što odbijate osetiti, ne nestaje. Ono čeka i vraća se. Ne kao osećaj, već kao sudbina.”