SNS kampanja - ne daju Srbiju, ne daju Kosjerić, ne daju Zaječar, a znaju i da otmu: Piše Ranko Pivljanin

Oteli i od nje napravili mašinu za bogaćenje, propagandni perpetum mobile za sluđivanje građana, platformu za samopotvrdu raznih propaliteta i zemlju-ludaru po kojoj autobusima bez voznog reda razvoze jedne iste statiste za svoje mitinge, prave vašare i razapinju čadore u koje useljavaju kriminalni polusvet, dokone penzionere i mladost na početku života sklonu kvarenju i prečicama.

Predsednik otete i privatizovane države bez stida, a na bruku i sramotu svih nas, dolazi na svoje radno mesto ograđeno metalnim šipkama, šatorima i prepunjenim pokretnim toaletima - nakazna vlast napravila je sama sebi adekvatan ambijent, jedinstven u svetu (živo me zanima kada bi sutra morao da primi nekog državnika ili kakvog drugog visokog gosta u predsedništvu na koji način bi mu objasnio usmrdeli kamp ispod prozora i od koga se i zbog čega ogradio.)

Ovih dana je, međutim, i sebe poštedeo krletke na Andrićevom vencu, jer odjednom ima preča posla. Na lokalu. Kako bi oteto zadržali, on i njegova stranačka ekipa - za potrebe kampanje transformisani u građevinsko preduzeće koje posluje po principu pare naše, glasovi njihovi - razleteli su se od istoka do zapada Srbije ne bi li, po svaku cenu, pričvrstili i obezbedili dva kočića svog šatorlenda. Srbija je, trenutno na čekanju, trenutno „ne daju Zaječar i Kosjerić“. I zato daju, ne žale, i Zaječaru i Kosjeriću.

A tek što obećavaju. Glavni u toj disciplini je, naravno, onaj čije lice, ime i delo krasi plakate sa kojih se zariču na nedavanje, inače čudo naprednjačke hijerarhije u kojoj im je trejd mark tek član predsedništva stranke. Valjda predsednika Miloša Vučevića neće da „troše“ na lokalu, već ga čuvaju za one bitnije, parlamentarne izbore.

Tako je Drug Član u Grljanima kod Zaječara onako hadžijski obećao, ni manje ni više, nego fabriku za 350 radnika kojoj se najviše obradovalo njih 2.000 koji još od 2019. čekaju na onu koju im je, s tim brojem radnih mesta, tada najavio u kampanji „Budućnost Srbije“. A budućnost ko budućnost, zna da se otegne pa je nikad dočekati. U tom čekanju časna zaječarska starina Vukosav Đorđević je napunio 105 godina, a pošto je „Aleksandar Vučić- ne damo Zaječar, Kosjerić, Babušnicu....“ slab na deke i bake, sreo se s gospodinom Đorđevićem i predložio mu da skoknu na vino do Palića(???), jer je tamo „lep zoološki vrt“, „imaju i akva- park“, a usput bi i Paliću mogli da dovedu nekog investitora. Važi, rekla je budućnost Srbije u liku dede Vukosava i odmah naredila ženi da mu spakuje kupaći i banane.

Međutim, umesto na Palić, Vučić se uputio u Kosjerić, tačnije u Seča Reku, gde je iz taka obećao jedan put od 17 kilometara i 17 miliona evra za drugi put, iako je Zoran Drobnjak, vrli v.d. direktor „Puteva Srbije“ u infrastrukturnom zanosu počeo da asfaltira i njive i livade. U ovih nekoliko nedelja, samo što još nisu sagradili kosmodrom, mada, sudeći po tonama asfalta utrošenog na lokalne puteve, to jest na impregnaciju biračkog tela, tamo je slobodno mogao nići jedan omanji Bajkonur.

Ovo je bio samo kroki one vidljive naprednjačke ofanzive za lokalne izbore 8. juna u Zaječaru i Kosjeriću, uz besprizornu zloupotrebu državnih resursa i funkcionersku kampanju, a na to još treba dodati pretnje, ucene, laži, krađu, fantomske glasove, preletanja... I sada se, u tako neravnopravnoj konstelaciji snaga, postavlja pitanje izbornih šansi opozicionog korpusa u ta dva mesta. Realno gledano, minimalne su. Samo u slučaju da su tamošnji građani čvrsto prelomili da naprednjacima konačno vide leđa, šanse postoje. A i tada opet ništa nije izvesno.

Jer, ovi ne samo da ne daju, nego hoće i da otmu. Zato nije dovoljno uzeti im, nego valja to i odbraniti. I ne bi Vučićev čador pao da mu se izvade ova dva kočića, ali bi mu kroz njega dunula promaja. A ovde je strah od promaje ozbiljna fobija.