0
Srbija je zemlja neverovatnih mogućnosti, u kojoj se svakodnevno dešavaju stvari koje bi u normalnim društvima bile nemoguće ili, u najmanju ruku, retke, pa samim tim vredne osude i ozbiljne reakcije javnosti i nadležnih.
Najnoviji primer stiže iz Pećinaca. Da, to je ono sremsko naselje u kom su prošle jeseni deca članova i simpatizera Demokratske stranke ostala bez mesta u lokalnom vrtiću, jer su se njihovi roditelji drznuli da učestvuju u protestu poljoprivrednika. „Progon“ mališana iz obdaništa sproveden je pod dirigentskom palicom lokalnog moćnika, poverenika Srpske napredne stranke za to mesto Milorada Pantića Lukija.
Ne, to nije najneverovatnija stvar koja se tamo desila, mada je u normalnim demokratskim društvima krajnje nezamislivo da vlast, koliko god bila moćna, ide toliko daleko da decu neistomišljenika izbacuje iz obdaništa. Naime, Jelenu Mihajlović, jednu od majki čije je dete, ni krivo ni dužno, izbačeno iz vrtića, tužio je, ni manje ni više, nego sam Luki.
Razlog je njeno gostovanje u malobrojnim medijima, koji su se ovim problemom bavili, tokom kojih je Pantića nazvala lokalnim šerifom.
Prosvetna inspekcija je naložila da deca budu vraćena u obdanište, isto je zatražila i poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Čak je i predsednik države obećao rešenje rečima da „deca ne smeju da ispaštaju zbog stranačke pripadnosti roditelja“. Međutim, deca su do danas ostala na prinudnom raspustu.
U Pećincima ne važi zakon, ni predsednička, ni ministarska reč, a moć ili, bolje rečeno, nemoć nezavisnih tela neću ni da pominjem. Tamo je ključna volja lokalnog poverenika naprednjaka, koji, eto, ne voli da ga zovu šerifom. Spreman je zbog toga svoju „čast“ i na sudu da brani.
To vam je ta Srbija neverovatnih mogućnosti. Nekima se, jednostavno, sve može. Imaju pravu člansku kartu, pravog rođaka ili kuma ili jednostavno dovoljno novca da „podmažu“ na pravom mestu.
I ne, nije „progon“ mališana iz Pećinaca koji je prešao na neposlušnu mamu uzburkao javnost i pokrenuo građane na akciju.
A zašto bi? Maltene svako mesto u Srbiji ima svog Lukija. Nekad se zvao Jutka ili Sima, negde je Palma, a negde Safet. Svima njima leđa čuva glavni šerif, bez obzira na to što ponekad, reda radi, javno osudi njihovo ponašanje.
A gde su oni za koje Srbija nije zemlja neverovatnih mogućnosti, već strahovlade lokalnih šerifa? Šerif svih šerifa u Srbiji ubedio ih je da ne mogu ništa da promene u njegovoj državi prosperiteta i blagostanja i da ne zaslužuju ništa bolje od onoga što im je on lično obezbedio. I, naravno, ne smeju da ga zovu šerifom, jer će svoju „čast“ braniti svim sredstvima i na sudu, ali i van njega.