2
„Proleće je, a ja živim u Srbiji“ čuveni je grafit koga se sve češće podsetimo, ne samo u ovo doba godine. Nastao tokom poslednje decenije prošlog veka, autor i dalje nepoznat, mada bi da živimo u normalnoj zemlji, mogao da ga patentira i tako zaradi neku kintu. Ali da živimo u normalnoj zemlji ne bi bilo potrebe za takvim grafitom.
Kolega Miloš Vasić (1947-2021) napisao je svojevremeno za kultnu rubriku “Vreme uživanja” da je „proleće godišnje doba koje ima neki svoj astronomski početak i kraj; ni jedno ni drugo ne poklapa se sa stvarnim početkom i krajem, jer je astronomima bilo stalo jedino da godinu po svaku cenu podele na četiri jednaka dela, kao da to nešto znači“.
I još je dodao: „Ovde, kod nas, proleće (a ja živim u Srbiji!) nastupa kad mu padne, a sve češće traje nedelju dana, dok se ne izlegu komarci; onda nastane leto, da komarcima bude lakše… Moj deda Nika, matori skeptik, govorio je da nema proleća pre 6. maja, Đurđeva-dne; sve ostalo je propaganda. Istog pravila držao se nekada i organizovani kriminal: sezona je bila Đurđevdan-Mitrovdan; posle su se dobri običaji izgubili, pa banda radi preko cele godine, non-stop.“
Ivo Andrić je napisao da „i najveće pustinje imaju svoje proleće, ma kako kratko i neprimetno bilo“. Pre tri godine u našim novinama objavljen je moj komentar na istu temu, uz zaključak: Možda ove godine proleće u Srbiji počne 3. aprila!
Tog 3. aprila 2022. u Srbiji bili predsednički, vanredni parlamentarni i lokalni izbori u Beogradu i još desetak varoši. Kasnije sam te izbore nazivao “prvoaprilskim”, jer se ni po čemu nisu razlikovali od svih koje smo imali još od “majskog prevrata” 2012. godine.
O njihovom uticaju na prilike u zemlji Srbiji i posebno njenom glavnom gradu najbolje svedoči činjenica da smo potom imali još jedne parlamentarne i čak dva puta izbore u Beogradu. Sve ovo navodim tek da bude jasnije zašto nekakvi izbori, pod prethodnim uslovima, nisu nikakvo rešenje za aktulenu političku i društvenu krizu…
* * *
U takvoj situaciji svako, a naročito mlađi ljudi, traži neko svoje rešenje za ostatak života. Do skora se odlazak iz Srbije smatrao najboljom opcijom. Sada su prvi put na sceni generacije koje to ne žele, ali zahtevaju da žive u zemlji u kojoj će institucije raditi svoj posao, naročito po pitanju korupcije, u zemlji bez policijske, mafijaške i medijske torture… U kojoj je se za sve neće pitati jedan, apsolutno nenadležan ćovek…
Juče se navršilo tačno deset godina od kako je Mirina i moja najmlađa ćerka Marina napustila proleće u Beogradu i pokušala da vidi koliko njene sposobnosti i veštine vrede pod vrelim suncem u Dubaiju. Turci bi, verujte mi na reč, napravili seriju od najmanje stopedeset epizoda, kad bi im neko ponudio kratak sinopsis njenog života u poslednjoj deceniji.
Oni koji su imali sreće da je upoznaju ili da s njom sarađuju dobro znaju kako je izgledao taj njen put; ostalima bi se moglo učiniti da ponosni otac, kao i obično, preteruje. Na to bi verovatno uticala i činjenica da sam ovih dana u prilici da na licu mesta, u Dubaiju, pratim kako ona “hendluje” kontakte sa mnogobrojnim klijentima njene sopstvene agencije “Intelier” sa svakodnevnim brigama majke dva momka u poodmaklom tinejdžerskom dobu, da ne pominjem želju da svojim roditeljima još jedan boravak u njenom domu učini što zanimljivijim…
Ima, međutim, nešto baš novo, nešto što se ranije nije događalo. Naime, nikad u proteklih deset godina njena pažnja, uz sve što je radila i sve obaveze koje je imala nije u toj meri bila usmerena i na “vesti od kuće”. Aktuelna zbivanja u Srbiji Marina pomno prati i kao možda poslednju šansu da njena zemlja postane ne samo poželjna za trajan povratak, već i mesto gde bi mogla da realizuje deo svojih poslovnih aktivnosti…
U kojoj će doći proleće kad će za nove projekte biti važniji način izgradnje, dizajn i funkcionalnost od sumnji u ugradnju.
Osim toga, siguran sam, ona u podsvesti brine da li će kroz koju godinu njeni sinovi moći da dođu u Srbiju a da ih neko ne strpa u nekakav kombi i odvede na neko ratište. Manje zbog najave uvođenja obaveznog vojnog roka, više je to strah od reprize “ratova u kojima nismo učestvovali”, jer su na vlasti ista retorika i isti scenaristi i režiseri, a stradaće i ginuće neka tuđa deca…
Zato je u pravu moj prijatelj Milan R. Simić, zadnja pošta Velika Plana, koji nas je ovih dana upozorio: “Ako narod ponovo zaspi, neće imati potrebe da se više budi!”
