Odluka Vlade RS da prihvati predlog Kriznog štaba o dizanju ruku od (skoro) svih protivepidemijskih mera samo na prvi pogled deluje kao iznenađenje. Ona jeste neočekivana za mnoge građane koji su još pre nekoliko dana slušali tvrdnje najviših zvaničnika kako popuštanja neće biti dok se znatno ne podigne obuhvat vakcinacijom.

Šta se izmenilo u međuvremenu?

U epidemiološkom pogledu, nema bitne razlike. Broj novootkrivenih bolesnika opada jako sporim tempom, pa je to pre razlog za zabrinutost, nego za radovanje.
Presudna za kapitulaciju Kriznog štaba i Vlade je spoznaja o sopstvenoj nemoći.

Narod je spontano doneo odluku, a vlast nema snage da je ospori.

Za nju to jeste ponižavajuće, ali je rezultat upravljanja krizom tokom prethodnih 16 meseci i sledstvenog gubljenja autoriteta. Pokazuje se da je ispuštanje konaca na Đurđevdan prošle godine imalo dugoročne posledice.

Struka (sada je to već kompromitovana reč) je ustuknula pred politikom, čime je, kako bi rekao Bulgakov, prosut zejtin, pa se samo čekalo klizanje. U dva maha je pokušano „treniranje strogoće“. Prvi put početkom jula prošle godine, kada je predsednik Republike najavio vanredno stanje, pa gušio demonstracije angažovanjem provokatora, konjicom, policijskim psima i prebijanjem građana.

Drugi pokušaj usledio je 1. marta, kada je Krizni štab istupio sa sličnom inicijativom, naišavši na otpor i stručne i laičke javnosti.

Nezadovoljstvo tom najavom bilo je razumljivo, jer su zdravstvene vlasti bile „u zimskom snu“ kada je broj novozaraženih dnevno bio 8000, a živnule su kada je završena skijaška (!) sezona i taj broj pao na 3000.

Posledicu našeg voluntarizma i nedoslednosti u suzbijanju epidemije kovida 19 (prvobitno kruto zatvaranje i kasnije opuštanje skoro po švedskom modelu, uz dva pomenuta izuzetka) predstavlja više od 1000 umrlih od kovida na milion stanovnika.

Kako je najavljena revizija zvanično saopštavanih (već je svima jasno, grubo krivotvorenih) podataka, izvesno je da ćemo imati jednu od najviših stopa umiranja u svetu.

Naš poraz u suočavanju sa pandemijom je utoliko očigledniji što ima zemalja sa jednim ili manje od 10 umrlih na milion stanovnika.

Ako želimo nešto da naučimo, posebno bi morala da nas zabrinu dva podatka: prvo, u tim državama živelo se skoro normalno (s tim što je uvedena stroga kontrola granica, pomno su otkrivani izvori zaraze, a kontakti obolelih su karantinirani), i drugo, nije postavljana veštačka dilema „zdravlje ili ekonomija“, pa se profitiralo na oba polja – malo se obolevalo, a BDP je porastao u mnogim od tih zemalja.