0
Rudarstvo postoji već 5-6 milenijuma i u velikoj meri je uslovilo razvoj civilizacije, poput točka, takođe otkrivenog u to pradavno doba. Niko ne spori potrebu za rudarenjem, ali je neophodno da se ono obavlja na razuman način, bez drastičnog uništavanja životne sredine. Tih principa drži se razvijeni svet, namećući sebi visoke ekološke standarde kao svetinju. Utoliko više pada u oči bezobzirnost prema živom svetu, uključujući čoveka, karakteristična za strane eksploatatore našeg rudnog bogatstva.
Poslednji primer odnosi se na planirano otvaranje rudnika zlata Potaj čuka – Tisnica u opštinama Žagubica i Majdanpek. Reč je o površinskom kopu na kojem bi se izdvajanje plemenitog metala obavljalo primenom natrijum-cijanida, jednog od najubitačnijih otrova. Spiranje teških metala i drugih toksičnih supstanci trajno bi zagadilo slivove Mlave i Peka. Sam rudnik bi se prostirao na 10 km2, ali bi bio opustošen prostor od skoro 300 km2.
Kanadska kompanija „Dandi metali“ bila bi drastično kažnjena kada bi prosula makar bocu cijanida u svojoj zemlji, ali ovde računa na nesmetano pretvaranje kučajskog regiona u mesečevu površinu preko ćerke firme „Avala“. Prostorni plan područja posebne namene za taj kraj, iza koga iz potpuno nerazumljivih razloga stoji Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, školski je primer ekološkog zločina.
Suočeni sa pretećim zlom, šest uglednih doktora nauka, među njima tri akademika SANU i jedan advokat, aktivista iz Žagubice, kao i osam ekoloških pokreta i udruženja, pokrenuli su peticiju „Nećemo rudnik zlata“. Potpisalo ju je skoro 14.000 zabrinutih građana.
I sad dolazi do obrta. Umesto da se široka javnost, a ne samo žitelji Kučajske doline i okolnih naselja, uzbune zbog preteće ekološke katastrofe, a da inicijatori peticije nastave svoju misiju otvaranja očiju građana, oni se ovih dana pravdaju da znaju da računaju koncentracije otrova u vodi i da nisu neznalice. Naravno da nisu, u pitanju su elementarni pojmovi, ali je „peticionaše“, kako ih je posprdno nazvao, za ignoranciju optužio jedan njihov kolega, takođe doktor nauka. Bilo iz pizme ili drugih manje-više dokučivih motiva, on svojim kolegama implicitno zamera da su u pisanju peticije „videli šansu da dođu do nekih para“, a ekološkim grupama daje status „kojekakvih pokreta (da bi čorba bila gušća)“. Šta god da mu je bila stvarna namera, obavio je zadatak: temu je uspešno potisnuo sa scene, usput bezobrazno vređajući svoje kolege.
Tako dolazimo do poente. Bilo iz straha od represije i naručenih napada ili zbog oportunizma, mnogi intelektualci izbegavaju da budu savest i usmeravačka snaga u svojoj sredini. Pojedinci koji se usude da se oglase, bivaju izloženi neprijatnostima. Većina potpisnika peticije je to već doživela kada se usprotivila devastaciji započetoj, pod okriljem države, na području Jadra. To sečenje glava koje se iole usprave cementira atmosferu nametanu već godinama. Ona se sastoji u vladanju državom na način na koji strogi upravnik vodi dom sa decu zaostalu u razvoju. Samo od njega zavisi da li će štićenicima zakidati na doručku ili nabavci ogreva i kako će ih kaštigovati.
BONUS VIDEO: Zlatko Kokanović: Dolazi druga kompanija posle Rio Tinta, imamo informacije
