Ekonomija je jednostavna, dva plus dva je uvek četiri. Aha, jeste, možda u drugom životu. Od ekonomije se očekuje da bude egzaktna i nedvosmislena, dok je drugim naukama dozvoljeno da lutaju od nemila do nedraga. Jer, ekonomija i nije nauka, sve je tu jasno, od tačke A do tačke B postoji samo jedan put. Tako se misli.

Uzmite, na primer, najjednostavnije pitanje: koja je država najveća ekonomska sila? Ako uzmemo bruto domaći proizvod, to je jedan koncept, Amerika je, na primer, za 50% veća privreda od Kine. Ako uzmemo nešto drugačiji bruto domaći proizvod, prema paritetu kupovne snage, Kina je već debelo prestigla SAD (za trećinu). Pa vi se sad opredelite šta je šta, čemu verujete. Mediji prenose i jedne i druge podatke, mada se ne opterećuju time da navedu ili objasne o kom načinu obračuna je reč. Dobro bi bilo da poznajete koncepte BDP-a prema nominalnim i PPP kursevima.

Uzmimo i Srbiju kao primer. Naš BDP je u prethodne dve godine u evrima za dve godine uvećan za 17%, dok je realni rast BDP bio nešto manji od 9%. Kako je moguć dvostruko veći rast u evrima? Moguće je jer na taj obračun utiče i devizni kurs – jačanje dinara odbacilo je veći rast u evrima nego što je to realno iznelo.

Koliko je nezaposlenih u Srbiji? Još jedno najnormalnije i uobičajeno pitanje. Nacionalna služba za zapošljavanje kaže oko 500.000 ljudi, Anketa o radnoj snazi 300.000. O čemu je reč ljudi moji, otkud tolika razlika, je l’ si muzičar ili nisi? Dok NSZ gleda ko ima formalni ugovor o radu, ARS te začas skine iz grupe nezaposlenih. Prema Anketi o radnoj snazi, zaposlen si ako si u prethodnoj nedelji radio jedan sat za novac ili robu, ako nisi tražio posao ili nisi spreman da u naredne dve nedelje počneš da radiš. Prilično široka definicija zaposlenosti. Mućka, prevara? Ne, međunarodna definicija koje se pridržava i naša statistika. Dakle, tačno je i jedno i drugo, da nezaposlenih ima ovoliko i onoliko.

A koliko je siromašnih? E pa, zavisi, već pretpostavljate, šta gledamo. Možemo da odaberemo da kažemo da ih uopšte nema (kao premijerka), ukoliko gledamo ekstremno siromaštvo (mereno dnevnom potrošnjom manjom od dva dolara dnevno), ili da je siromašno čak 25% građana (jer su relativno siromašni, prema jednoj drugoj definiciji). Različiti koncepti su u pitanju, ponovo. Pa, je l niko nije siromašan ili je svaki četvrti građanin siromašan? I jedno i drugo, zavisi šta gledamo.

I možemo tako ređati u nedogled. Nećemo se složiti ni koliko je nešto (BDP, nezaposlenost, inflacija (sa regulisanim i bez regulisanih cena), plata (prosečna ili medijalna, u decembru ili prosečna godišnja), dinar (precenjen ili potcenjen)…), a kamoli na koji način to nešto da rešimo (BDP, nezaposlenost…). Dok stignemo do nekog „da, ali…“ već ćemo izgubiti slušaoce. Ljudi traže čvrsto „da“ ili „ne“, a ne „da, ali…“.

Zbog prethodnih i mnogo drugih, sličnih stvari, ne sumnjam da će u budućnosti ljudi sve manje ulaziti u tumačenje ekonomskih podataka. Ili bilo kojih podataka, uostalom. Razumljivo je i opravdano to postoje različiti pogledi i metodologije, ali je problem što te razliku padaju na tlo puno predrasuda, tlo podložno različitim interepretacijama. Ko je glasniji i ko odabere za njegov stav odgovarajući podatak – taj je pobedio.

Bombardovanje podacima i informacijama, uz legitimnu mogućnost da se oni različito tumače, ne može da vodi ničemu drugom do dizanju ruku od udubljivanja i saznavanja. Pitanje će sve više postajati kome, a ne čemu verovati. Utisak, a ne činjenice; podataka ima toliko da ih možemo odabrati, prema utisku, dabome, a ne prema objektivnom značaju.

Samo jedan savet: izbegavajte da vam inženjeri daju ekonomske savete. Njima je sve jasno, jer je dva plus dva uvek jednako četiri.