Piše Stojan Drčelić: Ljubi li patrijarh Irinej Vučićevu ruku

Crkve opstaju na razlikama, a države na ideji građana da su pred zakonom jednaki.  Tako mu dođe još od antičke Grčke.  Zato mladić koga su kidnapovali policajci, čitaj državni službenici, tukli i zlostavljali zbog toga što je akter ljubavnog trougla u kome su još vladika SPC Stefan Šarić i jedna devojka, ima pravo na zaštitu i zadovoljenje pravde pred sudovima sekularne Srbije.

Ljubavni trougao je opšte mesto u literaturi i nije krivično delo, otmica i zlostavljanje – jesu. Otkud devojka Stefanu Šariću, patrijarhovom vikaru, starešini Hrama Svetog Save i vladici SPC, pitanje je za crkveni ili Božji sud, svejedno, ko u šta veruje. Pretnje smrću, podstrekavanje na otmicu i zlostavljanje, tiču se, pak, države.

Ali i pored priznanja direktnih izvršilaca, vladiku Stefana Šarića tužilaštvo još ne zove. Da li bi me iznenadilo da ga nikada ne saslušaju? Ne bi.

Šta se desilo Pahomiju, Kačavendi i sličnima?

Ovde je normalno da se crkvenim velikodostojnicima koji jebu decu, nedeljom celiva ruka.

Da je drugačije, Pahomije i Kačavenda bi bili u zatvoru i možda bi vikendom, zbog dobrog vladanja, mogli do najbliže bogomolje da zapale sveću, a Šarić bi već danas bio raščinjen.

Ali ne bi to bilo u duhu narodnog jedinstva i čvrstog zagrljaja vlasti i crkve koji nam svakodnevno demonstriraju Vučić i patrijarh, koji će u crkvenim žitijima verovatno ostati zabeležen kao Irinej Nejaki.

U toj kombinaciji, svak tu svakome nešto dođe, svakome tu nešto treba. Nekom politička, nekom finansijska podrška. I sami u crkvi kažu „prema svecu i tropar“.  A kako bi drugačije Vulin, Mali i ostali sakupljali crkveno ordenje, a velikodostojnici pare za Hram na Vračaru koji Srbi još ni jednom dupke ne ispuniše.

Ne pade sveštenicima na pamet da u doba korone kažu makar jednom „neka hvala, narodu je potrebnije, biće vremena za crkvu“.

Postigli su jedinstvo, slažu se oko svega, a najviše oko toga da nastave rukopoloženje u narodni džep.

Ja mogu da zamislim kako patrijarh, kad su nasamo i bez kamera, ljubi Vučiću ruku, jer od Karađorđa, naovamo, nije se metanisalo većem kabadahiji od Vučića.

Ne mogu da zamislim da German ljubi Titovu, niti Pavle Miloševićevu, ali Irinej Vučićevu, to mogu.

A ruka koja daje, uvek je iznad ruke koja prima. Zna to Irinej, pa kad celiva ruku gospodara Vučića radi to i zbog para i zbog sudske i policijske zaštite.

Kad je patrijarhov vikar i starešina najvećeg hrama Srpske pravoslavne crkve kadar da naruči otmicu čoveka, kad prodekana Bogoslovije više žena i devojaka optužuje za silovanje i seksualno zlostavljanje, kakav li je onda Irinej?

Kakvi li su drugi u Sinodu i Saboru?

Hoće li neko skinuti mantiju i reći „hoću s Bogom, ali neću s vama ovakvima“?

Mera je mera svemu. A vi ljudi, gubite meru.