Ovakvu su diverziju poslednji put na ovim prostorima napravili Prle, Paja Bakšiš i Cane Kurbla. Nemački kamioni su goreli, a Kriger se nervirao i cedio kroz zube kako krivci moraju biti pronađeni i „Otpisani“.
Tako je izgledala epizoda izmaštane i ideološki romantizovane verzije navodne borbe beogradskih ilegalaca tokom okupacije Vermahta.
Znači, od njihove kobajagi paljevine nemačkih kamiona nije bilo diverzije poput ove koju je KK Partizan izveo drsko, gotovo partizanski, ne samo pred očima košarkaške javnosti Srbije, već su iznervirali i prvog navijača Srbije i huligane svih boja i opredeljenja. I na kraju i svoje navijače.
Jer, Partizan je obnarodovao da neće da igra za titulu najboljeg u Srbiji. Neću više da se ovako igram, loptu pod mišku i kući.
Nema sumnje, KK Partizan je u pravu kad ukazuje da je učešće huligana u sportskim dešavanjima prevršilo svaku meru, da je pitanje dana kad će na „sportskim priredbama“ (kakav naivan termin) pasti krv.
Definitivno, huligani, za ovu priču sasvim nevažno kom delu tribine pripadaju, odlično znaju da im država neće i ne može ništa.
Procene vucibatina su besprekorne, ma šta uradili nisu i neće biti predmet zanimanja policije, tužilaštva ni BIA. U tom lancu ishrane, u tom poretku stvari koji im je država prepustila i prepisala odlično se snalaze.
Aleksandar Vučić je rekao da je država nemoćna da iskoreni huligane s tribina, povukao se i danas nema mesta čuđenju što neka anonimna baraba mobilnim telefonom izbliza gađa Željka Obradovića, najtrofejnijeg evropskog trenera. Taj nema veze s košarkom, ko gađa trenera Partizana, ne poštuje ni trenera Zvezde, taj nema veze sa sportom.
Sve je to, dakle, jad i čemer i zaista je hiljadu razloga da se dignu ruke od svega, ali ova uprava je morala da zna da pravi veliki presedan u istoriji Partizana. To što u upravi više nema generala, ne bi smelo da znači da nema ni morala.
Naime, nikada nije bilo da se Partizan ne bori do kraja. Nikada. To je dug milionima navijača, dug stotinama hiljada sportista koji su od nastanka kluba branili crno-bele boje. Dug onom navijačkom duhu koji je pesmom ispratio Hajduk posle 1:6 u Beogradu.
Ne ide se tako sa megdana, niti protivniku, niti huliganima s tribina, niti sportskoj birokratiji. Nije ni partizanski, ni grobarski.
Ovakvu odluku KK Partizan dodatno diskredituje izjava Ostoje Mijailovića, predsednika kluba, data još u aprilu da „Partizan neće igrati plej of po svaku cenu“, u prevodu – pogotovo ukoliko Zvezda bude imala prednost domaćeg terena.
Svak ovde treba da radi ono što mu je posao. Ne treba sportisti da odu sa borilišta, nego da policija najzad uđe i uvede red na tribinama.
A Partizan? A šta drugo nego što bi viknuo proslavljeni Božo Koprivica: „Juriš, Partizani!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare