Devizne rezerve Narodne banke Srbije (NBS) dostigle su rekordnih 14 milijardi evra. To je 2 hiljade evra po glavi stanovnika. Može li se, sada kad je gusto, taj novac upotrebiti za pokriće dugova, pomoć privredi ili popunu budžetske rupe?

Ovakvi predlozi obično budu dočekani na nož, možda samo zato što su devizne rezreve malo razumljiv, misteriozan monetarni koncept.

Šta su, onda, devizne rezerve? Kako nastaju i ko ih je zaradio?

U Srbiju već dve decenije ulazi više deviznog novca nego što iz nje izlazi. Izvori takvog neto priliva su strane investicije, izvoz, turizam, doznake, krediti, donacije i još toga. Sav taj novac mahom ulazi kroz privatne kanale i ide svojim poslom, ali usput proizvodi i neočigledne makroekonomske posledice.

Kad bi kurs dinara bio slobodno plivajući – kao što su kursevi evra, dolara, jena i drugi – neto priliv deviza podizao bi vrednost dinara. Devize koje ulaze menjaju se u dinare, što uvećava tražnju za dinarom i poskupljuje ga. Tako ojačani dinar podigao bi kupovnu moć Srbije prema inostranstvu. Dinarske plate vredele bi više nego što vrede sada. Inostranstvo bi izgledalo jeftinije. Više bi se išlo u Grčku i uvozilo bi se više Nutele.

To, međutim, nije slučaj jer NBS kontroliše kurs dinara. Već 20 godina NBS uglavnom sprečava kurs dinara da slobodno raste – dakle, sistematski gura dinar u potcenjenost. (U javnosti se često provlači i suprotna teza da je dinar precenjen, ali to je zabluda.) Kada devize ulaze u zemlju i zamene se za dinare, NBS na kraju lanca otkupi tako pristigle devize dinarima koje sama emituje. Taj otkup formira devizne rezerve.

NBS sprečava dinar da ojača time što emituje sveže dinare u zamenu za pristiglu stranu valutu. Pošto je dinar slabiji nego što bi bez ovih intervencija NBS bio, Srbija je jeftinija prema inostrastvu nego što bi bila. To važi i za radnu snagu: plate su, u odnosu na inostranstvo, realno niže nego što bi bile.

Štampanje dinara u cilju otkupa deviza deluje u pravcu rasta domaćih cena. Da bi to predupredila, NBS onda posebnim intervencijama umanjuje količinu dinara na tržištu, tako što nudi bankama kamatu da dinare ostave kod NBS.

Ovo nije sporna, neobična ili nužno loša politika. NBS pokušava da istovremeno vodi politiku stabilnih cena i stabilnog kursa i stalno se koleba između ta dva cilja. To je manje ili više tako već dve deceije, otkad značajan priliv deviza postoji. Ako pokušate da ostvarite oba cilja a imate devizni priliv, onda te devize morate negde skloniti tako da na tržištu one ne podignu ni cene ni kurs dinara. To sklanjanje stvara devizne rezerve i zato one neprekidno rastu.

Makro efekat politike guranja kursa dinara i domaćih cena nadole je favorizovanje izvoza, turizma i stranog investiranja u Srbiju, a destimulisanje domaće potrošnje i domaćih plata relativno prema inostranstvu. To je jedan način prinudne kolektivne štednje. Novac koji bi se inače iskazao kroz realno više plate, veći uvoz i veću potrošnju, završava u sefu NBS.

NBS čuva devizne rezerve uglavnom u vidu depozita kod stranih banaka i držanjem stranih obveznica. Svetske kamate su danas ponovo na istorijski niskom nivou pa nekog prinosa od tako deponovanog novca nema. A u isto vreme dok NBS kreditira strane zemlje kupovinom njihovih obveznica, Srbija se, da bi popunila budžet, zadužuje u inostranstvu po mnogo višim stopama.

Zaključak se nameće sam. Gledano po udelu u bruto domaćem proizvodu, u novčanoj masi ili uvozu, nivo deviznih rezervi Srbije je dosta visok, možda i duplo viši od potrebnog. Uzeti deo deviznih rezervi i upotrebiti ih za razduživanje, ili umesto novog i skupljeg zaduživanja, nije nikakva ludost. Devizne rezerve nisu sveti gral i nije cilj nagomilavati ih. One su novac koji su građani Srbije uštedeli na nedobrovoljan način, kao nusproizvod kursne politike NBS tokom niza godina.

Države, ipak, praktično nikad ne diraju u rezerve. Istina, razvijene ekonomije i nemaju mnogo deviznih rezervi jer one kod slobodno plivajućih kurseva nemaju načina da nastanu. Ali mnogo drugih zemalja ima rezervi pa ih svejedno čuva. Za to isto ima dobrih razloga.

Prvo, poverioci na finansijskom tržištu takođe znaju koliko deviznih rezervi Srbija ima i to uzimaju u obzir. Da ih ima manje, teže bi se zaduživala i plaćala još veću kamatu.

Drugo, presedan je opasna stvar. Kad se jednom nešto uradi sa dobrim opravdanjem, nadalje će se raditi i bez mnogo ustezanja.

Ipak, važno je razumeti šta devizne rezerve jesu jer se tek onda može racionalno razgovarati o njihovom statusu i eventualnoj upotrebi. Čisto ekonomski, nema smisla držati previše rezervi uz nižu kamatu, a istovremeno se zaduživati po višoj. Političko-ekonomski, međutim, treba dobro razmisliti pre nego što se sruši tabu i dozvoli političarima da zahvate u ćup koji prethodno nisu smeli dirati.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram