4
...na ohridskite izvori.
Beleše, beleše i beleše dok platno ne postade savršeno lepa bela zastava koju je uredno i umetnički vešto spakovao ispod stola sa mikrofonima preko kojih nam evo dva dana nešto objašnjava, pojašnjava, razjašnjava, petlja, mrsi, uvija, tumači, zatomljuje, razglaba… Ako je neko od cenjenih čitalaca ovih novina i pažljivih gledalaca njegovih prenemaganja nešto razumeo i ima ideju šta je gospodin u Ohridu radio, „šta nije potpisao“, a šta će „implementirati“ i koje su posledice njegovog dvanaestosatnog druženja sa Kurtijem, Boreljom i Lajčakom (osim da opet slavodobitno podseti na fantastične performanse svoje bešike) neka javi redakciji, biće objavljeno kao ekskluziva.
Ali da se ne bi mučili, evo u jednoj rečenici: za ono što je u februaru u Briselu utanačeno kao sporazum, sada je razrađivan plan primene i predsednik ove države je i formalno „legao na rudu“ i pristao na sve što predviđa taj takozvani francusko-nemački sporazum.
To što opsesivno ponavlja „nisam ništa potpisao“ i junači se metaforom o „nepodnošljivom bolu u desnoj ruci“ koja će „nastaviti da ga boli i sledeće četiri godine“ – aludirajući da ta bolna ruka neće staviti nikakav potpis – može da prodaje svojim anesteziranim glasačima kao alotropsku modifikaciju još jedne od njegovih Pirovih pobeda. Što se tiče političke realnosti i onoga kako celu stvar razume Zapad koji je njega i Kurtija „priveo“ u Ohrid može da je okači o rep onog poslovičnog mačka i posmatra kako isti trči niz stepenište zgrade na Andrićevom vencu.
PROČITAJTE JOŠ:
Takođe, može koliko god hoće da svoju ohridsku „belu zastavu“ krije ili predstavlja kao pobednički barjak, ali ona stoji kao marker na portfoliju katastrofalne politike koja je Kosovo izgubila i u ratu i u miru, a aktuelni predsednik Srbije, na njenu nesreću, oba puta je bio važan akter. I možda je zaista, kao što slično reče Pavle Grbović, viša pravda da ono što su Milošević i Šešelj započeli dovrše Vučić i Dačić kao naslednici tih političkih štetočina i baštinici pogibeljne i antidržavne politike koja je ovu zemlju koštala i ekonomski i demografski i moralno, na kraju, i teritorijalno.
Rečenicom „nisam potpisao ni Sporazum ni Aneks, ali smo spremni da radimo na implementaciji“ Vučić pokušava da bude malo trudan, što biologija ne poznaje kao stanje, a, bogami, ni politika kad neka stvar treba da se dovrši. To što Vučić viče kako je odbijao da prihvati „glagolske imenice“ adoption, acceptance, acknowlegment, samo je demonstracija dobrog poznavanja engleskog jezika. Vučić bi i dalje da se „pravi Englez“ i zato kaže „ja ne ponavljam stvari zato što sam glup ili ne znam šta radim, već zato što dobro znam šta radim.“ On samo pokušava da mi ostali ne shvatimo to isto, ali mislim da je većini jasno šta radi. I šta nam je uradio.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare