Deseti dan je kako Boško Obradović štrajkuje glađu na stepenicama zgrade republičke skupštine a bilans dosadašnjeg protesta lidera Dveri se definiše u zavisnosti ko i sa koje strane na njega gleda. Za Obradovićeve pristalice i deo javnosti to je hrabar potez i gest neophodnog aktivizma, za deo političke sabraće iz Saveza za Srbiju namešten „penal“ Vučiću kojim može matirati opoziciju i obesmisliti ideju bojkota, za vlast - gluma, egzibicionizam i „pucanj u prazno“.

A da li je sam Obradović, osim što je izgubio nekoliko kilograma, nešto i dobio uporno sedeći na skupštinskim stepenicama? Malo ili nimalo.

Prvo, u štrajk je krenuo instiktivno , moglo bi se reći i slučajno, nakon vrlo zaoštrene situacije koja je nastala posle sukoba sa naprednjačkim poslanicima i cepanja sakoa Marjana Rističevića. Gotovo u istom danu Obradović se od Če Gevare premetnuo u Gandija, a on je svakako uverljiviji, prirodniji i učinkovitiji u prvoj ulozi. Njegovo smirivanje i „post“ jesu spustili povišenu temperaturu i amortizovali širi sukob u najavi, ali takav razvoj situacije je išao na korist vlastima a ne njemu.

Drugo, pet zahteva ( Poštovanje Ustava i Rezolucije 1244, neselektivan rad tužilaštva, zaštita SPC u Crnoj Gori, oslobađanje medija i odlaganje izbora uz popravljanje izbornih uslova) bili su opšti, deklarativni i nerealni sa stanovišta da će jedan štrajk glađu naterati vlast da ih i razmatra a kamoli ispuni.

„Aneks“ zahtev da se 60 minuta gostuje na RTS-u bio je konkretniji i moguća elegantna izlazna strategija iz štrajka glađu koji je Vučić, da nije zarobljenik sopstvene bezobalne sujete, mogao i da mu ispuni. Međutim, juče je stigla „odbijenica“ sa RTS-a uz licemereno i pomalo pakosno obrazloženje kako Obradović ne može biti glavni urednik ove televizije. Zna se ko može – oduvek onaj koji je na vlasti.

Paradoksalno, Obradović je više dobio ovim odbijanjem nego da su ga pripustili na RTS, jer bi tih njegovih 60 minuta ubrzo bili zartrpani sa 60 sati propagandne kanonade, dodatno što bi se ponovo našao na meti kolega iz opozicije sa salonskim manirima koji bi mu mogl prebaciti kako je Vučiću omogućio da puca onaj „penal“ i postigne gol. Ovako je još jednom ogolio slugeranjsku prirodu uredništva Javnog servisa čije pozivanje na principijelnost zvuči kao ona o babi, uštipcima i ostalom iz ove poštapalice.

Ono što se može knjižiti kao neki benefit Obradovićevog štrajka jeste činjenica da je ponovo izbio u prvi plan kao lider iz opozicionih redova koji jedini nešto konkretno preduzima i održava opozicionu vatru, makar to bio i gandijevski performans ispred zgrade Parlamenta. Problem je što ni on trenutno ne zna kuda bi se dalje uputio sa skupštinskih stepenica – u izbornu borbu kako bi se njima vratio u Parlament ili na ulicu koja je kao poligon političke borbe već isprobana i nije dala vidljive rezultate.

Jedna vrsta odgovora na ovu dilemu krije se u Obradovićevom zahtevu da se izbori odlože, što ostavlja mogućnost da na njih izađe a to dodatno relativizuje i slabi već prilično ujalovljenu ideju bojkota. Tako je Obradović zarobljen u lavirintu sopstvenog protesta iz koga ne zna kako da izađe a da ga ne košta na ovaj ili na onaj način. Prekid štrajka nosi opasnost da ga režimski blatoidi, koji čekaju kao zapeta puška, proglase slabićem – već su ga okarakterisali kao simulanta lažući kako se štrajkujući glađuugojio. Nastavak gladovanja, pak, donosi realnu pretnju njegovom zdravlju, bez ikakvog opipiljivog dokaza da će ta žrtva doprineti ozdravljenju obolelog društva.

U suštini, Obradović trenutno živi neku vrstu obrnute tamnovilajetske zakonitosti: ako izađe kajaće se, ako ostane kajaće se. Nije lako odlučiti koje kajanje će manje da boli.