8
E, sad smo definitivno nagrabusili: malo mi, malo nevine šume. Pošto je politički penzionisan, po svoj prilici, na duže vreme, dr Vojislav Šešelj sada ima vremena da se posveti svojoj drugoj velikoj ljubavi – pisanju knjiga sa živopisnim naslovima koje nemaju književnu ali imaju konkretnu težinu ( obično su po hiljadu i kusur strana) što i jeste njihova prednost. Knjige najplodonosnijeg srpskog pisca, zbog kojih je izvršena najbesmislenija seča drveća i njihova prerada u papir, i ne služe da se čitaju već da se njima udari po glavi svako ko se Vojvodi, po bilo kom osnovu, nešto zamerio ili se on na njega nameračio.
Ovih dana je na jednoj opskurnoj televiziji, prirodnom staništu pisaca njegove provenijencije, izreklamirao nove/stare tomove kupusara sa uvredljivim naslovima koji se odnose na Dragana Đilasa, Boška Obradovića, Mariniku Tepić i Aleksandru Jerkov. Nećemo ih reklamirati, samo ćemo konstavati da su njihovi naslovi dosledno u skladu sa potvrđenom tradicijom njegove „ni pas s maslom pojeo ne bi“ poetike kojoj je osnova uvreda a potka kleveta. Đilas i Obradović su muškarci i valjda će naći neki način da piscu Šešelju adekvatno odgovore, ali naslovi koji se tiču gospođa Jerkov i Tepić, ne mogu biti samo problem ovih žena i njihovih sudskih tužbi protiv autora i traže džentlmensku arbitražu i barem usputnu psihološko-kritičku eksplikaciju na temu „žena u delima Vojislava Šešelja“.
Naime, ima Vojislav Šešelj neki ozbiljan problem sa ženama, samo što mu niko nije objasnio da se muke te vrste ne rešavaju njihovim vređanjem, nipodaštavanjem, opscenim prozivkama, agresijom i vulgarnim naslovima knjiga (ah, knjiga), već razgovorom sa odgovarajućim stručnjacima koji dugo i uporno čeprkaju po bespućima podsvesti dok ne dođu do mesta kurcšlusa koje može biti uzrok frustracije i svih devijacija koje iz nje proističu. Izgleda da je Vojvoda zakasnio za tu vrstu pomoći.
Napad na funkcionerku Demokratske stranke i potpredsednicu Stranke slobode i pravde samo je još jedan u nizu Šešeljevih brutalnih ispada u kojima se na najprizemniji način obrušava i obračunava sa slabijim polom. Istim, neprikladnim i uvredljivim kvalifikativom koji mnogo više portretiše onog koji ga koristi nego onog kome je upućen častio je svojevremeno i hašku tužiteljku Karlu del Ponte, na meti su mu redovno članice organizacije Žene u crnom, a prošle godine se „biranim“ rečima, koje takođe nisu za citiranje, obračunavao sa novinarkom Danasa Snežanom Čongradin. Kada je u njenu odbranu ustala Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, odmah je postala meta otrovnog jezika radikalskog lidera koji se dao u potragu za „četničkim dobrovoljcem koji se nije kupao mesec dana“ da gospođu nauči redu.
Inače je, u tom svom obračunu sa ženama, sklon mobilizaciji svoje četničke armade koja se, bežeći od vode i sapuna, odmetnula u slobodne srpske septičke jame kako bi neprijatelju izašla na nos i pre nego što mu izađe na oči. Tako je i aktuelnoj potpredsednici vlade i ministarki građevinarstva Zorani Mihajlović pretio celom četom ulaštenih bradatih „specijalaca“, nudeći još neke usluge u skladu sa svojom izvitoperenom maštom i ogavnim smislom za humor.
Retorika kojom se služu donosi samo njemu znanu satisfakciju i pogoduje isključivo uhu onih najostrašćenijih pripadnika njegove stranke koja je, inače i po drugim pitanjima, posvađana sa tolerancijom a u javnosti budi zgražavanje i nevericu da se neko tako može obraćati ženama. Problem je što se sve i završava na toj zgađenosti i preziru i bez ikakvih posledica po vlasnika otrovnog zmijskog jezika koji nastavlja njim da palaca, deleći okolo opskurne „komplimente“ i šireći svoj mračni seksizam.
Šešeljeve inhibicije spram ženskog roda bi bile samo njegov problem da ostaju u četiri zida i u krugu slušalaca i obožavalaca koji su voljni i spremni da sa njim podele tu muku, ali kad on njima vitla u javnom prostoru, trujući ga i zagađujući, onda postaju problem svih nas. Naročito u kontekstu činjenice da je taj čovek sa svojom radikalskom svitom ( iz koje se ispilelo ovo naprednjačko čudovište što nas je zaskočilo iz tog mraka i jaše već osam godina ) decenije presedeo u skupštinskim klupama, njenim odborima, participirao u vlasti. Kao idealno strašilo posađen je i okopavan u vreme Miloševićevog, a potom gnojen i zalivan od strane Vučićevog režima. Uvek se, po ovom ili onom osnovu, nalazila dežurna flaša infizije za održavanje u životu ovog političkog monstruma koji je oduvek služio tome da pored njega i oni najgori izgledaju kao vojska spasa i gandiji.
Ovaj hodajući demanti pristojnosti i uljudnosti, nesporne inteligencije i još nespornije pokvarenosti, baštinio je politički fukarluk kao probitačnu i sigurica matricu za mobilizaciju društvenog taloga i marginalizovanih gubitnika, idealnih za manipulaciju i upotrebu. Izborno potentna masa bila je ubitačni buzdovan u Vojvodinim rukama koju je maksimalno koristio u reketiranju vlasti, obezbeđujući lagodan život i društvenu poziciju. Krah na poslednjim izborima učinio ga je nervoznim, ne samo zbog toga što su ga prozrele i verne sluge pa se osipaju ko ljuspe sa šišarke, već što sluti kako bi mu njegov najuspeliji učenik mogao otkazati usluge i učiniti ga nepotrebnim i suvišnim.
Jer, kako to svih ovih godina pored Vojvodinog pisaćeg stola, raskošnog talenta i neiscrpnog nadahnuća da oplajvazi i raščereči, uporno prolazi „tema svih tema“ – njegov otpadnik i aktuelni predsednik Srbije. Nemoguće da nema inspiracije, adekvatnog naslova, vremena i materijala da i o njemu ispiše neku hiljadu stranica. Pre će biti da nema para, a Vučić ih ima. I ako ovaj zavrne slavinu, za očekivati je da Vojvodino pero „ovekoveči“ i njegovog bivšeg potrčka kod koga je, ironije li, sam kao potrčko prikrajio političku karijeru. Toliko o inspiraciji i književnom porivu ovog galamdžije i mrčitelja papira.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare