Piše Ranko Pivljanin: Radnik je vest kad pogine ili blokira put

Zaradili su moćnom automobilskom koncernu milijarde i sada ih isplaćuju sa nekoliko stotina evra po godini staža i opet šalju na ulicu; nude im da ostave dom, svoju zemlju i porodice i odu u drugu državu da im tamo zarade još neki milion, a onih nekoliko stotina evra plate potroše na stan i hranu; nude im šarene laže i fantazije, samo im niko ne nudi sigurnost.Ne može ni da im je ponudi, jer sigurnosti odavno nema. Prvo je ona ukinuta u ovoj našoj verziji beskrupuloznog kapitalizma, kao nepoželjna i nepotrebna kategorija, jer se ne može ni vladati ni manipulisati sigurnim, već nesigurnim ljudima. U njihove ugovore koje potpisuju sa korporacijama, gazdama, vlasnicima nevidljivim mastilom su ispisane stavke – strah i pokornost. Ovo prvo rađa drugo i tako ukrug. Zato radnici, dok god imaju i najtanju slamku za koju se mogu uhvatiti, ćute i trpe, rukovođeni depresivnim geslom: može biti gore. Na kraju, po pravilu, bude gore.Radnici su danas taoci monstruoznog sistema sazdanog od pohlepnih „investitora“ gladnih velikog profita, domicilnih vlasti koji su njihova ekspozitura i servis i korumpiranih sindikata. To su tri stuba čengela modernog robovlasništva koje satire i mrve ljude, jer unjima ne vidi ljudska bića, već potrošnu robu koja je tu samo da umnoži njihovo bogatstvo, da doda dukat više na tu besmislenu gomilu i da se na kraju odbaci ili zameni svežom radnom snagom. U toj programiranoj i nametnutoj darvinističkoj igri sami radnici postaju jedan drugome vuk, jer uvek ima neko očajniji i u još goroj situaciji, koji će, još više pognuti glavu, i doći na njihovo mesto. Znaju to gazde i na svaki zahtev svojih uposlenika imaju spreman odgovor: „Ima ko hoće!“Uz sve to, radnička klasa je medijski neatraktivna i radnicu su vest za jedan dan: kad ih najure, kad poginu ili kad iz očaja blokiraju neki put ili ulicu.Desetine kamera, novinara i fotoreportera svaki put iznova stoje ispred opsenara koji, maltene svakodnevno i godinama, izvodi svoje jednočinke u kojima priča svašta o svemu i ništa ni o čemu, umesto da odu u neku od porodica kragujevačkih radnika i pitaju kako će im izgledati život kad im otac i suprug ode u Slovačku na godinu dana.Ko se seća onih 1.200 radnika italijanskog „Geoksa“ koji su avgusta prošle godine ostali bez posla? Gde su, rade li ili su socijalni slučajevi?Zna li neko kako i od čega živi osamnaestoro dece rudara aleksinačkih rudnika koji su pre samo tri meseca poginuli radeći svoj teški posao?Kako žive porodice stradalih ljudi po vojnim fabrikama ili je dovoljno ono idiotsko i sramno objašnjenje koje je predsednik Srbije dao ocu Milomira Milivojevića koji je stradao u eksploziji u fabrici „Milan Blagojević“ iz Lučana kako „ljudi ovde ne rade kao na manekenskoj pisti“?Dugačak je niz, kratko je pamćenje. Radnička klasa odlazi u raj, samo u pesmi „Haustora“. U životu, zagarantovan je samo pakao.BONUS VIDEO - Brnabić o Fijatu: Ne znam šta radnici traže na ulici, neka dođu na pregovore

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=anabrnabicoprotesturadnikafijatagp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3704637"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram