3
...I decu izvode s jutarnje nastave, da vide gladne radnike, pevaše besmrtni Đorđe Balašević u pesmi "Rekvijem" i ti stihovi su mi se zavrteli u glavi, gledajući u sredu radnike "Fijata" koji su, poniženi i izdani, pravdu tražili na auto-putu ispred mosta Gazela koji je, kako neko lucidno primeti, ostao jedina institucija koja funkcioniše.
Zaradili su moćnom automobilskom koncernu milijarde i sada ih isplaćuju sa nekoliko stotina evra po godini staža i opet šalju na ulicu; nude im da ostave dom, svoju zemlju i porodice i odu u drugu državu da im tamo zarade još neki milion, a onih nekoliko stotina evra plate potroše na stan i hranu; nude im šarene laže i fantazije, samo im niko ne nudi sigurnost.
Ne može ni da im je ponudi, jer sigurnosti odavno nema. Prvo je ona ukinuta u ovoj našoj verziji beskrupuloznog kapitalizma, kao nepoželjna i nepotrebna kategorija, jer se ne može ni vladati ni manipulisati sigurnim, već nesigurnim ljudima. U njihove ugovore koje potpisuju sa korporacijama, gazdama, vlasnicima nevidljivim mastilom su ispisane stavke – strah i pokornost. Ovo prvo rađa drugo i tako ukrug. Zato radnici, dok god imaju i najtanju slamku za koju se mogu uhvatiti, ćute i trpe, rukovođeni depresivnim geslom: može biti gore. Na kraju, po pravilu, bude gore.
Radnici su danas taoci monstruoznog sistema sazdanog od pohlepnih „investitora“ gladnih velikog profita, domicilnih vlasti koji su njihova ekspozitura i servis i korumpiranih sindikata. To su tri stuba čengela modernog robovlasništva koje satire i mrve ljude, jer u
njima ne vidi ljudska bića, već potrošnu robu koja je tu samo da umnoži njihovo bogatstvo, da doda dukat više na tu besmislenu gomilu i da se na kraju odbaci ili zameni svežom radnom snagom. U toj programiranoj i nametnutoj darvinističkoj igri sami radnici postaju jedan drugome vuk, jer uvek ima neko očajniji i u još goroj situaciji, koji će, još više pognuti glavu, i doći na njihovo mesto. Znaju to gazde i na svaki zahtev svojih uposlenika imaju spreman odgovor: „Ima ko hoće!“
Uz sve to, radnička klasa je medijski neatraktivna i radnicu su vest za jedan dan: kad ih najure, kad poginu ili kad iz očaja blokiraju neki put ili ulicu.
Desetine kamera, novinara i fotoreportera svaki put iznova stoje ispred opsenara koji, maltene svakodnevno i godinama, izvodi svoje jednočinke u kojima priča svašta o svemu i ništa ni o čemu, umesto da odu u neku od porodica kragujevačkih radnika i pitaju kako će im izgledati život kad im otac i suprug ode u Slovačku na godinu dana.
Ko se seća onih 1.200 radnika italijanskog „Geoksa“ koji su avgusta prošle godine ostali bez posla? Gde su, rade li ili su socijalni slučajevi?
Zna li neko kako i od čega živi osamnaestoro dece rudara aleksinačkih rudnika koji su pre samo tri meseca poginuli radeći svoj teški posao?
Kako žive porodice stradalih ljudi po vojnim fabrikama ili je dovoljno ono idiotsko i sramno objašnjenje koje je predsednik Srbije dao ocu Milomira Milivojevića koji je stradao u eksploziji u fabrici „Milan Blagojević“ iz Lučana kako „ljudi ovde ne rade kao na manekenskoj pisti“?
Dugačak je niz, kratko je pamćenje. Radnička klasa odlazi u raj, samo u pesmi „Haustora“. U životu, zagarantovan je samo pakao.
BONUS VIDEO – Brnabić o Fijatu: Ne znam šta radnici traže na ulici, neka dođu na pregovore
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare