Na jučerašnjim izborima Vučić i njegov SNS su malo omanuli u Moskvi ali su zato razvalili u Sočiju, Pragu, Čikagu, Bernu, Beču, da ne pominjemo Republiku Srpsku i Kosovsku Mitrovicu, tako da je generalni sekretar Selaković komotno mogao da umesto "moravca" zaigra „kaljinku“ ili zapleše uz kantri sa Markom Đurićem. A u Srbiji? U Srbiji se SNS borio ne za glasove koji su se podrazumevali, već za izlaznost i kad je navukao ona „0,2“ odsto iznad 50 procenata sve ostalo je bilo pesma, kolo i istorija.
Tako je Aleksandar Vučić u Srbiju maltene vratio jednopartijski sistem, pripuštajući u republički parlament još samo dve partije, od kojih je jedna (SPS) kolaborantska a druga (SPAS) bez opipljivog opozicionog naboja, pa je skupštinu faktički ostavio bez opozicije i sad polako ide ka izbornim rezultatima Lukašenka, Putina i Kim Džong Una, što će najverovatnije i ostvariti. Osvajajući Paraćin, Šabac, beogradski Vračar i Stari Grad Vučić je opustošio i tih nekoliko opozicionih oaza i sada je cela Srbija u šakama jedne partije i jednog čoveka. Sa Vučićevog stanovišta apsolutni uspeh, sa stanovišta građana koji su ostali bez političke alternative prilična katastrofa i poraz.
Što se tiče ostalih učesnika u izbornoj trci, izuzimajići Šapića koji se dokopao republičkog parlamenta, dobili smo ešalon gubitnika koji su se polakomili na mali cenzus i sada ližu rane i pitaju se gde su to omanuli kad nisu bili u stanju ni njega da preskoče.
Za početak mogli bi da odlože maske, metle, vešala, šmrkove i ostale smešne rekvizite i zaštitne znakove svojih kampanja i da stanu pred ogledalo iako im se ono što će tamo ugledati neće nimalo svideti. A ugledaće lica šićardžija naviklih da žive od politike kojima se nije isplatio flert sa vlašću( Šešelj, Čanak, Čeda Jovanović), isfrustriranih pobednika nad Miloševićem koji su negde zaboravili da 2020-ta nije što i 2000-ta (Živković), političkih analfabeta koji su se oslonili na nečitljivu priču o suverenosti (Radulović) i ambicioznu mantru o temeljnom čišćenju političke scene (Miloš Jovanović) , ekscentrika koji je platio nagli zaokret iz bojkota ka izborima (Sergej Trifunović). Malo iznenađenje bio je Pokret za obnovu kraljevine Srbije koji umalo da uđe u parlament, pa tako ostadosmo bez odgovora na pitanje da li bi NJKV Aleksandar Karađorđević abdicirao u ime Žike Gojkovića.
Na drugoj strani su se našli pobornici bojkota koji se, ostajući dosledni neizlasku na izbore, barem nisu obrukali ali u politici to ima značaj južnjačke utehe. S obzirom da je Vučić morao da nateže izlaznost moglo bi se reći da im je bojkot donekle i uspeo, međutim ta pobedica će uskoro da izbledi i neće biti od većeg značaja. Bojkot je kao opcija političke borbe potrošen i ako žele da se dalje ganjaju sa Vučićem moraće da promene i taktiku i strategiju a i dalje će to biti borba Davida i Golijata.
Tako su se otprilike završili izbori na kojima je jedan čovek dobio izbore za jednu stranku čije se ime gotovo nije ni pojavljivalo, pa ne čudi što mi je rođak iz susedne države čestitao predsednika. Tako je to ljudima izgledalo, a tako je nekako i bilo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare