Piše Ranko Pivljanin: Odgovor G. Vesiću

Ovako, pošto je gospodin, nekim čudom, zamenik gradonačelnika Beograda što njegovoj izvesnosti daje na težini, dok ta činjenica istovremeno relativizuje, obesmišljava i ugrožava ozbiljnu i odgovornu gradsku funkciju, moraću da upotrebim nekoliko prostoproširenih rečenica, pa nek mu ih neko protumači. Dugujem to i sopstvenom imenu i prezimenu koje je, uz porodicu i prijatelje, moj jedini kapital pa mu moram stati u odbranu, iako bi u ovom slučaju bilo najbolje pustiti karavane da prolaze i ne valjati se u blatu gde G.V. ima prednost domaćeg terena.Da vidimo šta kaže G.V. u uratku nazvanom „Ranko Pivljanin, oralno-politički novinar“ . Šta ne kaže. Sve da je servirano sa maslom i onaj pas bi odustao i crkao gladan.U prvom delu navodi da me je, u kontekstu aktuelnih događaja, aktivirao - pogađate iz prve - naravno „medijski tajkun Đilas“ čijim me je plaćenikom nazvao, ističući svoje nadnaravne proročke moći koje ga kandiduju za dostojnog naslednika baba Vange i Ljubiše Trgovčevića: „Znao sam da neće trebati mnogo vremena da se javi Ranko Pivljanin, poznatiji kao oralno-politički novinar“ koji je „oralno novinarstvo doveo do savršenstva.“Oralno novinarstvo!? Presabirao sam se i preturao po udžbenicima i knjigama da ustanovim šta su to profesori na fakultetu propustili da mi objasne, pa sad mora Vesić da drži dopunsku nastavu, ali ne nađoh ništa slično. Tajnu mi je otkrio on sam kada se u „predavanju“ pozvao na žurnalistički autoritet izvesnog P. Lukovića koji je, kako G.V. navodi, moje novinarstvo nazvao „oralno-analnim odnosom“.Tada sam shvatio da G.V. odrasta, obrazuje se i školuje na pornografskoj matrici mišljenja, pa je i njegova metafora o „oralnom novinarstvu“ došla iz vokabulara, teorije i prakse te „XXX“ nauke. Neko je samo propustio da mu objasni kako naučni radovi i dostignuća tog akademskog pristupa obično ostaju između četiri zida, a ne kače se na „vol“ društvenih mreža. U tri reči: oralno, analno, banalno.., i ako bismo se zadržali na nivou ovog „naučnog instrumentarijuma“ onda G.Vesića možemo nazvati promoterom i korisnikom „am-oralne politike“, a ja se, za njegovu informaciju, bavim pisanim novinarstvom.Šta još veli profesor sa porno katedre? Kaže i da sam tekstove koji su ga inspirisali na ovaj izliv žuči ( „Ja, tajkunski novinar“, „Noć koja će koštati Vučića“, „Kako je Vesić ubio Grigorija“ – očigledno, njega je pogodio ovaj poslednji i čim je vaskrsao, dohvatio se tastature) pisao posle kafanske noći, pijan i mamuran. Kad se već on poziva na tumače moje novinarske poetike, da citiram i ja jednog autoriteta koji se svojevremeno u svojim tekstovima često bavio ovom personom. Sada sam konačno shvatio zašto je Aleksandar Tijanić „večitog zamenika“ uporno zvao „U laži su kratke noge Vesić“. Javno se obavezujem: ako G.V. nađe u Beogradu, ili bilo gde, ikoga ko će mu posvedočiti da me je ikad video pijanog, obećavam mu devetnaest santimetara u visinu.Svađajući se dalje, preko mene, sa vladikom Grigorijem, Vesić navodi „Pa pošto je mene Zoran Đinđić, koga su Pivljanin i slični mogli da vide sa razdaljine ne kraće od kilometar, naučio da se nesoju ne sklanjam, koliko god moćan bio ja odgovorih ovom biznismenu Duriću odevenom u svešteničku mantiju. Tada probudiše Pivljanina da piše novi tekst...“ Nije njega Đinđić ničemu naučio - doktor filozofije je shvatio beznadežnost i uzaludnost takvog poduhvata - nego ga je šutnuo, i to ne kilometar, nego svetlosnu godinu dalje od sebe. Kako i kojim povodom, nekom drugom prilikom, to jest ukoliko zaista počnem da pijem, jer ću samo u teškom pijanstvu dozvoliti sebi da još neki put sa njim polemišem.Osim toga, za razliku od G.V. ne merim i ne gradim sopstveni integritet bliskošću i poznanstvom sa moćnim ljudima, niti me oni impresioniraju na način koji njemu zari lice. A, kad je već potegao i mrtvog premijera, i ovde je slagao. Pokojnog Đinđića sam, radeći svoj posao, sreo nekoliko puta i, između ostalog, devedetih godina sa njim napravio veliki i čitan intervju.Kao što je izneo i notornu neistinu u sledećoj nebulozi: „Dok je radio u Blicu Pivljanin je bio poznat po tome da ume da radi intervjue samo sa političkim istomišljenicima kojima nije postavljao pitanja već je dodavao ono što misli da je sagovornik zaboravio da kaže.“ Prvo, kao profesionalni novinar ne gledam na sagovornike, niti im prilazim, kao političkim istomišljenicima ili neistomišljenicima, a kamoli da njihovim rečima nešto dodajem. Valjda bi od stotine njih jedan do sad reagovao i nešto demantovao a nije nijedan.Drugo, u životu nisam bio član nijedne partije, G.V. nek prebroji svoje. Ako, pak, za moje političke neistomišljenike smatra pripadnike svog trenutnog političkog eskadrona i tu ga činjenice demantuju. Radio sam intervjue i sa premijerkom i sa guvernerkom i sa nekoliko ministara i poslanika iz ove vlasti, sa njim nisam niti ću. Google, Vesiću, sve tamo ima.Kao što vidimo, kod mene je sve lako proverljivo a rezultat te provere može mi samo služiti na čast, ali kad se kod Vesića bude proveravalo, istražni organi će se prilično namučiti i ne verujem da će se on tim nalazima radovati.Ne stoji ni tvrdnja da „nikada nisam ni odlazio ni u jednu redakciju u kojoj sam formalno radio“ ( potvrdiće suprotno desetine kolega sa kojima tri decenije jedem novinarski hleb) ali da mu bar ovde malo dam za pravo. Nije baš da volim da okapavam po redakcijama ( pravi urednici su me na vreme naučili da tu novinar treba da provodi najmanje vremena), ali zbog toga nijedna nije trpela, niti sam ostajao dužan tekstove. Kad smo već kod toga, G,V, bi slobodno mogao da usvoji malo od ove moje nonšalancije. Njegova kancelarija, resor i ovaj grad bili bi na čistom dobitku kada on tamo više ne bi išao. Ende.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram