Jedno od pitanja koje se postavlja nakon jučerašnjeg vašara ispred skupštinske zgrade jeste: da li su pristalice vlasti prenele koronu pristalicama opozicije ili je bilo obrnuto. Ili smo, pak, uspeli i virus politički i ideološki da podelimo pa je naprednjački kovid deljen strogo među simpatizerima Srpske napredne stranke a opozicioni među "dverjanima“ i navijačima nezaklanog Saveza za Srbiju. Biće da je ovo drugo jer je žandarmerija između njih održavala poželjnu distancu, ali ne zbog toga da jedni druge ne zaraze, nego da se ne iskrve.

A ovoj potencijalnoj pandemiji prethodila je mini pandemija štrajkova glađu. Prvo je samostalni poslanik profesor Miladin Ševarlić negde naleteo na neku, ispostaviće se davnašnju, izjavu Aleksandra Vučića (a na to se naleće čim uključiš telefon ili televizor) kako je Кosovo nezavisno i tim povodom krenuo u štrajk glađu na skupštinskim stepenicama. U tom je, u potrazi za načinom da obamrli bojkot učini smislenim, naišao Boško Obradović i videvši profesora kako gladuje došao na ideju da i on sebi ukine hranu.

Nije se dugo čekalo na odgovor vlasti (koja uvek ima paralelni odgovor: na miting – kontramiting; na „Utisak nedelje“- „Hit tvit“, na lupu šerpi – baklje i decibele…) pa su malo podalje od ove dvojice krenuli da se glađu more naprednjačke perjanice Aleksandar Martinović i Lidija Božić. Ako načelno razumemo motiv profesora Ševarlića ( koji je brzo odustao od štrajka jer su mu šou preoteli Obradović i Martinović), pa i očaj lidera Dveri, šta je to na post nateralo predstavnike vlasti? Iako izgleda paradoksalno, njihov zahtev je bio najsmisleniji: Martinović i Božićeva su, naime, tražili da pod hitno profunkcioniše tužilaštvo.

Što bi, jelte, značilo da će se konačno rešiti:

– rušilačko bezakonje u beogradskoj Savamali u predizbornoj noći 2016;

– ubistvo vođe navijača Partizana Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi koje je izazvalo paniku u bezbednosnim strukturama:

– ubistvo političkog lidera Srba sa severa Кosova Olivera Ivanovića;

– saobraćajna nesreća na naplatnoj rampi u Doljevcu u kojoj je učestvovalo vozilo u kome je bio v.d. direktora Кoridora Srbije Zoran Babić a tom prilikom je stradala jedna žena

– afera „Кrušik“ o povlašćenim kupcima oružja iz ove vojne fabrike u kojoj se pominjalo ime oca ministra policije:

– afera „Jovanjica“ o plantaži marihuane

– prave okolnosti pada vojnog helikoptera pre pet godina kada je izgubljeno sedam života

– lažne diplome i doktorati visokih dužnosnika vlasti

– sumnjive prodaje nacionalnih kompanija i resursa strancima

– „etkinske“ transakcije ministra odbrane oko kupovine stana… i još sijaset afera i aferica koje prete da izrastu u „himalaje“ ispod tepiha pod koji se zatrpavaju.

Malo morgen, što bi onomad rekao pokojni Sloba Milošević.

U Martinovićevom poimanju „profunkcionisavanja“ pravosuđa ono je trebalo samo da se probudi na momenat i procesuira Boška Obradovića i njegove šnajdere koji su redizajnirali kaput Marijana Rističevića, pa da nastavi snom mrtvijem da spava.

Ipak, glavni gazda nije želeo ništa da rizikuje ni sa tim jednokratnim buđenjem pa je hitno Martinoviću i drugarici poslao sendvič i poruku da se, koliko god bili u pravu a jesu, na pravosuđe ne sme uticati. To jest, najsigurnije je da ono i dalje pajki. Tako je, po svoj prilici, neslavno okončan jedini štrajk glađu na skupštinskim stepenicama koji je imao smisla. Šteta, Martinović je baš bio pogodio u centar.