Piše Ranko Pivljanin: Ko u Pljevljima priziva Srebrenicu?

Kad se otvore Augijeve štale, kakav je bio i partokratsko-mafijaški režim u Crnoj Gori iz čijeg peščanog sata uveliko curi pesak, logično je da zasmrdi, a logično je i da se okolo pojave volovi. Tako je jedan od njih, "pesnički nadahnut“, ostavio u Pljevljima trag svog kreativnog rukopisa stihovima "Polećela crna ptica, Pljevlja biće Srebrenica“.

Metanisati nad ovim odvratnim literarnim pobačajem, tumačiti ga, polemisati, čak i osuđivati ga, gotovo je bespredmetno. Normalan i pristojan čovek nad ovakvim rečima može samo da zanemi. Onome kome nije bilo dovoljno crnih ptica i Srebrenica i ko u tim simbolima traži inspiraciju, bilo čime motivisan, džaba je pričati i objašnjavati. U njegovoj nesrećnoj glavi su te ptice uveliko obavile posao i tamo više nema ključnog organa koji bi mogao da shvati šta je uradio, još manje šta mu se govori.

Ipak, preći preko svega sa „pusti budalu“ pristupom, jednako je pogrešno i štetočinski, jer je upravo to „prelaženje“ preko sličnih stupidarija i indolencija spram očiglednog zla i umočila pero u mastilo ovog „pesnika“ koji se u jednom multietničkom gradu i u veoma osetljivom političkom trenutku njegove novije istorije dosetio svog „noara“ i naškrabao bljuvotinu koja je postala regionalna vest. Ne zaboravimo, po našim stadionima i danas poklonici takve „poetike“ uzvikuju „Nož, žica, Srebrenica“ i, koliko je poznato potpisniku ovih redova, još nijedan iz tog „društva bolesnih pesnika“ nije odveden pred sudiju da mu se adekvatnom kaznom isplati honorar za autorstvo nad zlokobnom dosetkom.

Ko je mogao napisati i ostaviti one „stihove“ u Pljevljima?

Pretpostavka jedan: ostrašćeni vernik pansrbizma i pravoslavlja, otrovan nacionalizmom koji pustoši i mozak i dušu i čija politička pismenost operiše sa samo četiri ista slova.

Pretpostavka dva: provokator iz redova režima koji je to uradio po zadatku „transfuzije“ zle krvi ne bi li zagorčao trijumf i život pobednicima ovih izbora.

Pretpostavka tri: Musliman- Bošnjak kako bi se dokazalo da ovo nije bila smena kriminalizovanog režima i odnarođene vlasti, već je na delu posrbljavanje Crne Gore i povampirenje četništva u stilu onog nesrećnog Čeka Dačevića koji je devedesetih godina prošlog veka orgijao ovim gradom sa svojom hordom. Dok ih moćna DB, koja ih je i proizvela, nije pustila niz vodu, to jest niz ladnu Breznicu u koju su ih specijalci pobacali.

E, sad! Svako od ovih potencijalnih izvršitelja gnusnih pesničkih radova sumnja i upire prstom na onog drugog ili trećeg. Za režimlije to su sigurno uradili ostrašćeni velikosrbi u pobedničkoj euforiji ( eto, građani Crne Gore za koga ste glasali), za Srbe je to nedvosmisleno podvala režimskih pokvarenjaka ( gube vlast i hoće da nam napakoste i oljagaju nas), Bošnjaci sumnjiče i jedne i druge ( Vlasi su to). I nikome, ni od prvih ni od drugih ni od trećih, neće pasti na pamet da malo stane pred ogledalo i zapita se da li je ruka koja je nažvrljala zločestu poruku mogla doći i iz njihovih redova. Pakao, to su uvek drugi!

Tu dolazimo do suštine, a to je potreba za istinskim demokratskim poretkom koji u izvornom i ispravnom stanju podrazumeva jasno definisana i nedvosmislena pravila ponašanja i zakone kao i adekvatne i jake institucije koje su im garant da ne budu prazno slovo na papiru. U ovom konkretnom slučaju, strog i nepotkupljiv žiri za „pesnika“ koji je na najgori mogući način dao oduška svojoj „pesničkoj slobodi“. Tačnije, da su demokratski i pravni mehanizmi funkcionisali taj bi dvadeset dva puta razmislio pre nego što obznani svoju parolu, ako već ne bi preventivno bio doveden do spoznaje da takve stvari nisu u redu i da se sa njima nije šaliti. Na kraju krajeva, da institucije rade svoj posao on bi bio ekspresno identifikovan i „recitovao“ bi u adekvatnoj ustanovi, čime bi se presekla nagađanja, sumnjičenja i međusobna podozrivost.

To je i jasan i nedvosmilen znak i uput budućoj vlasti da im pobeda ne vredi mnogo, to jest ne znači ništa ako ne naprave upravo takav poredak i ambijent u kome će slični svati biti incident kratkog dometa na dalekoj margini i pod punom kontrolom, osuđen i od ruke zakona i od javnosti.

Ko god bio autor stihova koji su uznemirili grad na Ćehotini, njega je proizveo režim u odlasku koji je, sve pod firmom jedinstva, multietničnosti i građanske Crne Gore, zapravo duboko delio i suprotstavljao i narode i političke opcije i familije i ljude, vešto manipulišući njihovim stremljenjima, potrebama, problemima i frustracijama. Antagonizovao ih je i gurao u netrpeljivosti i rovove kako bi sebe istakao i postavio kao jedinog garanta njihovog suživota i opstanka.

Šta je, ako ne, zazivanje zle krvi, kada trećinu svojih građana koji se izjašnjavaju kao Srbi, godinama uporno guraš u drugi i treći plan, ponižavaš i diskriminišeš, praveći od njih neprijatelje države i bauk za druge narode. I onda ti Srbi, u nemoći i besu, počinju da ispod oka gledaju i mrze svoje bošnjačke, albanske i crnogorske sunarodnike , zavidni na privilegije i ustupke kojima ih ti obilato čašćavaš, kupujući njihovu lojalnost i naklonost. Nisi ih zbližavao nego itekako udaljavao i konfrontirao, pa su Srbi sve više bili u uverenju da su im Bošnjaci, Albanci i „de pe es Crnogorci“ uzeli ono što njima pripada, a ovima je u očima rastao strah da bi im ovi, ukoliko bi došli na vlast, sve to oduzeli i svetili se, pa su zbijali redove koji su režimu i vrhovnom poglavici idealno služili kao neophodni kvorum za apsolutnu vlast.

Iskreno razumevanje među narodima, sa svim njihovim različitostima i drugačijim uverenjima, bajpasovano je veštakom, lažnom objedinjujućom ulogom nadnacionalne vlasti koja je, zapravo, sve njih koristila kao pogonsko gorivo svog kleptokratskog projekta. Srbima su plašili Bošnjake, Crnogorce rajcali na Srbe, Albanci su gurani kao prst u oku Srbima a svi su bili samo lutke na koncima koje je čvrsto držao jedan čovek i njegov režim. Prevara je dugo funkcionisala, sve dok se nije toliko olinjala i potrošila da je na kraju razobličena, do juče, nezamislivim političkim raspletom u kome jedan Albanac kohabitira sa prosrpskim političkim partijama. Tu se veliki meštar našao u čudu, a nevidljivi sudija istorije je odsvirao kraj.

Taj čir je pukao u Pljevljima, razbio staklo na vratima Odbora Islamske zajednice u ovom gradu, a njegovim smrdljivim gnojem ispisani su stihovi sa početka teksta i parole „Turci, selite se.“ Koji Turci? Koliko god situacija bila naelektrisana i nenormalna, duboko verujem u pamet, mudrost i komšijsku solidarnost Pljevljaka – koji su odvajkada umeli da žive, ne jedni pored drugih, već jedni sa drugima – da će i ovoj budalaštini stati na rep, sesti, razgovarati i dogovoriti se. I to ne na platformi nametnute veštačke laži i licemerja, već na osnovu razmene sopstvenih istina, pa i onih najosetljivijih i najbolnijih.

Na žalost, nije im ovo jedina i prva nevolja, ali nek sve učine da bude poslednja.