Piše: Ranko Pivljanin: Pune tribine srećnih naprednjaka

Zna se i da je ovo što je predstavljeno kao borba za Srbiju, bila samo i isključivo još jedna rovovska bitka za pustu vlast Aleksandra Vučića kojem su predstojeći lokalni izbori bitniji od svih onih koje je u proteklih 13 godina organizovao – svi su bili sigurica i mogao je da ih raspisuje kad god mu se prohte.

Uradio je sve da to budu i ovi, ali, iako je i sada favorit, neke stvari su se, u međuvremenu, promenile, neki monoliti napukli, neki ljudi su se oslobodili straha, nekima su se i on i njegovi smučili preko granice podnošljivosti, neki su se ljudi organizovali i ujedinili i mogli bi da iznenade, onaj fantastični rejting koji je išao i do 80 odsto po unutrašnjosti odavno je mislena imenica. Nije zaboravio i još ga žulja što je onomad morao da otme pobedu u Nišu, potom i u Kosjeriću, da je jedna studentkinja u jednom mioničkom selu počistila njegove pulene, da u Zaječaru traje politička travestija bez kraja gde šest meseci niti ima gradonačelnika ni odbornika. U besanim noćima mu pred oči izlaze gradovi u koje više ne sme da kroči bez dvadeset prstenova obezbeđenja i armije policajaca ( vidi pod Čačak), u neke, poput Novog Sada i Valjeva ne bi mogao ni u tenku, u Beogradu je morao da pravi paravojni kamp ispred radnog mesta i tamo mu još stoje oni sramotni šatori i ograda oko predsedništva. U svetu je i prozren i prezren i više nema adrese na koju bi mogao da se javi. U novoj energetskoj krizi bio je primoran da smanji pljačkašku akcizu na gorivo, sa perspektivom da će morati i da je prepolovi što ostavlja budžetsku rupu koja postaje noćna mora. Troškovi za izgradnju (i ugradnju) famoznog Expa rastu, svađa sa Evropskom unijom, po svoj prilici, ostaviće ga bez njihovih para iz Plana rasta EU za Zapadni Balkan, na Kosovu i Metohiji se odigrava poslednji čin kapitulacije države Srbije, ona famozna Skaj aplikacija postala je „crna kutija“ njegovog režima iz koje, malo malo, pa nešto procuri... i tako redom.

I šta mu je preostalo. Čovek sa hiljadu problema, od kojih je najveći deo sam napravio, morao je da organizuje predstavu sa koje će se preporučiti kao čovek rešenja. Neki od onih koje je doveo u Arenu su mu možda i poverovali, one koji sumnjaju ubediće u narednih nekoliko dana beskrajnim emitovanjem „veličanstvenog skupa“ i još jednog svog „istorijskog“ govora na desetinama televizija, neki neće imati izbora jer su postali mahovina i paraziti na trulom drvetu njegove vlasti, ali može li broj ljudi, koliko Partizan i Zvezda, okupe na svakoj utakmici Evrolige, ( i to plate da dođu, a ne dolaze jer su plaćeni i naterani) biti reprezentativni uzorak za blizu 250.000 birača na predstojećim lokalnim izborima? Ni to nije njegova najveća muka. Ona proističe iz činjenice da ni u jednom od tih mesta gde će se glasati formalno ne nastupa SNS i koalicija, svuda je Vučić kandidat. I ako bilo gde izgube to će biti njegov lični poraz, a to čovek njegovog mentalnog i političkog profila ne bi mogao da podnese. Zato je svim silama i upro da pobedi sa 10:0.

A što se tiče skupog mitinga u sportskoj hali, paradoksalno, od celog njegovog propagandnog potencijala više vrede reči pevačice Vesne Zmijanac koja je tamo pevala, a u napadu iskrenosti, izrekla sledeće: „Ja sam uvek bila uz vlast. I to kažem i mojoj deci, uvek treba biti uz vlast i onda nemate nikakvih problema.“ Ende. Ako je pametan, treba da prebriše svoj govor, začepi gubice onih laprdala koji ga svakodnevno uzdižu u nebesa i pušta isključivo to što je izgovorila folk pevačica. Jer, na žalost, većina ovog naroda upravo tako razmišlja, a Zmijančeva ih je samo na to podsetila. Nije ta uzalud išla preko zemlje Srbije.