A da ukinemo mart, možda nam konačno krene: Piše Ranko Pivljanin

Neću nabrajati šta nam se sve, mahom, tragično dešavalo u tom „ukletom“ mesecu – svako od vas će se nečega setiti - ali se eto potrefilo da je danas tačno 35 godina od prvog velikog opozicionog protesta i narodne pobune 9. marta 1991. protiv represije i propagande režima Slobodana Miloševića.

I kako onda, tako i danas. S gotovo nepromenjenim junacima (fali samo Sloba, ali tu je unuk Marko), s odbranom vlasti na život i smrt, s još bestijalnijom propagandom, sve žešćom represijom i naravno, protestima. Perpetum mobile začaranog kruga iz kojeg ova zemlja nikako da iskorači.

I što je najgore, pre će se čovek kladiti da će tako biti i ubuduće, nego što će stati iza tvrdnje da će se jednom taj pakleni niz koji održava kontinuitet nacionalne i državne propasti jednom prekinuti.

Evo i u narednim danima će „dve Srbije“ imati dva svoja nova martovska datuma. Na prvom 15. marta biće obeležen dan kada se prošle godine u Beograd slilo oko 300.000 ljudi kao kruna višemesečnih studentskih i građanskih protesta zbog novosadske tragedije i traženja odgovornosti za nju, a šest dana kasnije Aleksandar Vučić je takođe planirao skup u Beogradu.

Na ovom prvom bi valjda trebalo da se izmeri koliko je još u narodu ostalo energije za dalju borbu i pokaže da se od nje nije odustalo, dok će ovaj režimski biti daleko kompleksniji i s više ciljeva.

Prvo, posle dva prošlogodišnja naprednjačka mitingaška debakla, ovaj put ne sme da se omane ni u čemu i predstava će morati u potpunosti da odgovori zadatku. Setimo se, onaj aprilski, ambiciozno zamišljen, pretvorio se u jalovu trodnevnu roštiljijadu, gde su se, između dva zalogaja i otimačine o pakete vode i sokova, potpisivale pristupnice onom fantomskom Pokretu za narod i državu od kojeg nikad nije bilo ništa i pisala nekakva pisma predsedniku koja je on posle kao čitao u Predsedništvu.

Ono kad nije propustio još jednu priliku da se obruka i pokaže koliko je daleko spreman da ide u manipulaciji tako što je malo „redigovao“ pismo osmogodišnjeg dečaka u kojem je dete pomenulo, tada već nepodobnog Đokovića, pa ga je Vučić „prekrstio“ u prihvatljivog Jokića.

Onaj drugi je bio početkom novembra ispred zgrade Narodne skupštine, tačnije maksimalno popunjenog „ćacilenda“, pod firmom dočeka Srba s Kosova koji su se peške uputili u Novi Sad na miting do kog nikad nije ni došlo, kao što se ne zna ni gde su odjednom nestali ti kosovski Srbi, kad se trandebal završio.

Ostalo je zapamćeno da se ta jeftina šarada odigravala tik uz šator u kojem je štrajkovala glađu Dijana Hrka, majka momka poginulog u padu nadstrešnice, a kojoj su neljudi iza ćacilendske ograde puštali neprilične pesme.

Iako su moćni režimski mediji ova dva neprilična i propala vašara ispeglali u „veličanstvene“ skupove, lažnjak se nije mogao sakriti, a i sam Vučić je sa njih gotovo pobegao sa saznanjem da većinska Srbija ne putuje njegovim autobusima i da mu se rejting dobro drži samo na televizijskim ekranima televizija na kojima ešaloni jednih te istih, odavno potrošenih lica sa potrošenim i otrcanim frazama „pumpaju“ njegov vladarski ego.

Zato ne treba sumnjati da će za 21. mart biti izvršena najveća moguća naprednjačka mobilizacija koja će sendvičarskim autobusima zakrčiti puteve Srbije kako bi se „masovkom“ demonstrirala režimska konsolidacija posle jednoipogodišnje borbe protiv „obojene revolucije“ i ustabilio Vučićev poljuljani rejting.

Istovremeno, skup je tempiran osam dana pred lokalne izbore u deset gradova ne bi li dodatno motivisao tamošnje birače i porukom „još smo jaki“ prelomio kolebljivce koji su počeli da sumnjaju u svemoć naprednjaka i njihovog mesije.

Vučić želi da sve te izbore dobije, jer bi samo tako poslao poruku o nepobedovisti koja bi mu bila sigurna odskočna daska za parlamentarne izbore u čiji ishod, uz svu moćnu mašineriju, resurse i zloupotrebe izbornog procesa, ipak nije siguran. Režim jednostavno ne sme da izgubi nijedan grad, jer bi za čoveka koji uspeh računa samo u apsolutnim pobedama to bio početak kraja.

Zato su pre dve godine u Nišu, a prošle godine u Kosjeriću bukvalno oteli pobedu i sve će učiniti da to urade i 29. marta u Boru, Bajinoj Bašti, Aranđelovcu, Knjaževcu, Kuli, Lučanima, Sevojnu, Smederevskoj Palanci, Kladovu i Majdanpeku. I ako mu u nekom od ovih gradova ne prođu predizborni asfalt, kupovina i krađa glasova, ima nade. Ali onda teško da će skoro biti onih ključnih vanrednih parlamentarnih izbora.

Jer, on izbore raspisuje samo kad je siguran da će da ih dobije.