Piše Ranko Pivljanin: Naša familija

Evo već danima pod parolom „Aleksandar Vučić- Aranđelovac, Sevojno, Bajina Bašta....naša porodica“ traje jedna od najogoljenijih funkcionerskih kampanja u kojoj, na čelu sa predsednikom države lično, kroz jedan grad i devet opština, u kojima se za petnaestak dana održavaju lokalni izbori, defiluju ministri i državni funkcioneri svih fela i profila obećavajući med i asfalt. Mleko preskaču, jer su ga „naše porodice“ i to one koje ga zaista proizvode i njime bi trebalo da hrane našu decu, onomad prosipale po asfaltu, zato što litar mleka u otkupu vredi polovinu flašice vode od pola litra.

Zato predsednik mahom obilazi proizvođače vina i rakije, divi se bukeu, raspituje o jačini pića, pripoveda o šljivi, ali ne zalazi tamo gde muču krave i gde bi neka „naša porodica“ mogla priupitati zašto je, kako i za čiji interes država dozvolila da naše selo i farmeri spadnu na tako niske grane. I da ih nadležni ministar, na konstataciju kako rade sa gubitkom, lakonski pita – a što se onda bavite ovim poslom, usput se raspitujući za njihove horoskopske znakove. Biće da je na ponižavajuću nisku cenu mleka u otkupu uticao onaj čuveni retrogradni Merkur ili Saturn u opoziciji Uranu. Neki čudan položaj planeta je doveo do toga da mlekari i njihove porodice potpanu pod nadležnost BIA čiji agenti su obilazili poljoprivrednike, umesto da se bave onima koji ne muzu krave nego državni budžet.

Naša porodica! Kad su naprednjački agitatori izvršili desant na Lučane, gde će takođe biti izbori, ko se od njih setio porodice Milovana Milivojevića čiji je sin Milomir poginuo u tamošnjoj fabrici oružja i da li je neko mogao i smeo izaći na oči ocu koji je prošao sudsku golgotu jureći pravdu za mrtvog sina. Uzalud. A da mu onda predsednik države u neposrednom susretu objasni kako njegov sin „nije radio na manekenskoj pisti nego u fabrici oružja“. Za tako nešto trebalo je imati stomak i nemati srca.

Naše porodice su i one iz kojih su bili Milomirove kolege koje su aplaudirale u znak podrške tadašnjem „večitom“ direktoru te fabrike kad je dolazio na suđenje, pljujući u crninu majke, oca i sestre poginulog mladića. Šta su to napravili od ljudi da budu toliki monstrumi, jer ne mogu da poverujem da su to svojevoljno uradili, što ih, naravno, ne opravdava?

Je li neko obišao porodicu Milojka Ignjatovića koji je poginuo zajedno sa Milomirom? Da se slučajno nisu raspitivali kako, gde i od čega živi Marko Mitrović koji je odbio da laže na sudu za račun optuženog direktora i ubrzo je oteran sa posla, a u Lučanima posle niko nije smeo da ga zaposli? Naša porodica, a je li Marko mogao da zasnuje svoju bez primanja i perspektive?

Sjajan vam je marketinški slogan! Smeje se u lice porodicama žrtava novosadske tragedije, porodici pilota Omera Mehića i ostalih koji su stradali s njim u padu helikoptera, porodici vodnika prve klase Dejana Stojkovića koji se ugušio u borbenom vozilu na vojnoj vežbi, porodicama Slavka Ćuruvije i Olivera Ivanovića, porodici Bogdana Jovičića koga su vezanog doveli ocu na sahranu, porodicama pretučenih studenata i građana, porodicama čija su deca odavde pobegla u beli svet, porodicama hiljada otpuštenih radnika, porodicama naših zemljaka na Kosovu i Metohiji koji su od danas postali stranci na rodnim ognjištima, porodicama zaposlenih u Apoteci Beograd koji mesecima ne primaju plate... Ne može tih nekoliko „naših porodica“ koje su poslužile kao statisti u predizbornoj kampanji, da bi pred uključenim kamerama demonstrirali navodnu brigu o njima, da pokrije sve ono kroz šta prolaze na hiljade naših porodica koje trpe zbog opšteg javašluka, nepotizma, korupcije, straha, ucena, pritisaka, siromaštva, obespravljenosti...Ostavite naše porodice nama. Brinite o familiji.