Piše Ranko Pivljanin: Jesu li propali protesti?

Formalno, nema ljudi i sukoba na ulicama, nema ni protesta, ali to što ih nema ne znači i da su nestali. Ono što smo gledali tokom prošle nedelje, pre svega, u Beogradu i drugim gradovima bila je samo erupcija i fizičko ovaploćenje protesta koji već godinama neprestano traje i kumulacija i kulminacija hiljade malih pobuna koje tinjaju u velikom broju građana.Iako tako izgleda, one nisu izdušile ispred skupštinskog platoa već su se samo ponovo vratile unutar poniženih, obespravljenih i ljutih ljudi da tu čekaju neku novu glupost osione vlasti pa da opet ujedinjene buknu. Zna to dobro i vlast, što ne znači da će iz tog saznanja izvući pouku i popraviti se, niti je tako nešto, u krajnjoj liniji, moguće. Jer ovo nije vlast kojoj se omakla greška, pa će to u hodu ispraviti. Ne, ceo režim je jedna velika greška i očekivati njegovu popravku je iluzorno.Vladalac koji ga personifikuje - kao i oni što mu saslužuju - drugačije niti ume, niti hoće a, vakcinisan mesijanstvom, sve više misli da tako i treba. Stoga oni sami, što svesno što nesvesno, održavaju žišku protesta i doturaju joj kiseonik, zdušno radeći na tempiranoj bombi narodnog nezadovoljstva koje se polako preliva i u eskadrone onih koji ih, po prirodi posla, silom brane. Da režim do kraja veruje zvaničnim instrumentima sile, ne bi onomad po ulicama orgijali parapolicijski batinaši u civilu za koje se ne zna ni ko su ni šta su, samo se sa velikom sigurnošću može pretpostaviti čiji su. Demonstranti su se povukli, ostao je strah.Oni, pak, koji su razočarani „neuspehom“ protesta, očekujući, valjda, da se u dve - tri noći juriša na Skupštinu sve reši, ne samo da su u teškoj zabludi ( živimo u doba strogo kontrolisanih društava) , već nisu ni svesni tragičnosti takvog rešenja u postojećoj konstelaciji političkih snaga i podeljenog društva. „Revolucija“ bez organizacije i jasne političke alternative, zasnovana na čistom besu i frustraciji - koliko god oni bili opravdani - vodila bi u anarhiju sa nesagledivim posledicama i nanela bi više zla i štete nego što ih sada proizvodi ovaj štetočinski režim. Čak i da je, primera radi, prošlog utorka vlast pala i zakotrljala se ulicama - ko bi je i sa kojim legitimitetom uzeo?Koliko god da su ove demonstracije zaličile na one oktobarske od pre dvadeset godina između njih postoji nekoliko bitnih razlika. „Petooktobarski“ demonstranti su ustali u odbranu izborne volje, iza njih je stajala organizovana opozicija, režim je bio truo i otpisan od svih relevantnih stranih faktora. Ovde smo imali „ustanak“ protiv vlasti koja je na izborima ( kakvi god da su bili) odnela ubedljivu pobedu, rasturenu i minornu opoziciju kojoj građani nisu dali ni da im priđe ( setimo se kako je prošao Vuk Jeremić), dok se Vučić napolju još uvek „vodi“ kao legitiman i kooperativan partner.S druge strane, svi koji misle da protekle demonstracije ništa nisu rešile, neka se samo zamisle nad činjenicom kako bi, da ih nije bilo, od večeras pa do ponedeljka ujutro već po drugi put bili u besmislenom kućnom pritvoru pod firmom policijskog sata koji zakoni ove zemlje ne poznaju. Ljude na ulice je izvela upravo Vučićeva obznana policijskog sata, oni su izašli i taj sat razbili. Da nisu, ne samo da bi sad „robijali“, nego bi time Vučiću poslali poruku kako su se predali i on bi pomislio, a već misli, da mu je samo nebo granica i da može da radi šta i kako hoće.Protesti su, istovremeno, bili veliki korak u oslobađanju od straha ( on je sad u dvorištu vlasti), razlabavili su režim i vladara, ogrezlog u svemoći, naterali da ustukne. Iz mišjih rupa su izvukli urednike državne televizije čije kamere su iznete na ulice, odvalili dobar deo tapete sa Vučićevih potemkinovskih kulisa i isterali na čistac njegov režim koji se, uz već poznatu manipulativnost, pokazao i kao gola sila. Malo li je?