Piše Ranko Pivljanin: Jedan pozdrav sa Kosova

Ovo je komentar koji je u petak ostavio ispod moje kolumne na našem portalu Nova.rs Albanac sa Kosova i pravim presedan objavljujući ga, jer sam ubeđen da vrednost ovih reči nadilazi sve dogovore i dijaloge, briselske i ine sporazume, predloge i velike priče na temu albansko-srpskog viševekovnog ćorsokaka koji se završio krvavim ratom i nastavlja ovom dvadesetogodišnjom agonijom.Nije ovo jeftina patetika, već sušta istina i jedini put do istinskog razumevanja, pa i pomirenja između ova dva naroda čiji konflikt decenijama truje Balkan, a Srbe i Albance drži kao taoce njihove mržnje i nepoverenja. Sve ostalo je ili laž ili pevara ili obmana.Naime, samo srpski i albanski narod i njihovi autentični predstavnici, bez krvi na rukama i mračnog nacionalističkog bagaža u glavama, mogu međusobno u direktnom i iskrenom razgovoru, bez pomoći „prijatelja“, pomeriti stvar sa mrtve tačke. Do sada su, mahom, pregovarali kriminalci sa obe strane uz posredovanje i sufliranje belosvetskih kriminalaca u lister odelima koji samo glume da im je stalo do dogovora a, tvrd vam stojim, kada bi se i obris nekog zdravog sporazuma pomolio sve bi uradili da to razvale i ožive sukob.I ovi poslednji, besmisleni incidenti, koji su podigli temperaturu i u blokadi 13 dana držali administrativne prelaze nisu ništa drugo nego veštačko pravljenje tenzija, pokazivanje nekakvih mišića, pretnje praznom puškom puškom s naše i praznom glavom sa one druge strane, uz asistenciju „prijatelja“ i „pokrovitelja“ koji su tu upravo zato da stvari slučajno ne bi krenule ka kakvom suvislom rešenju. Albance su huškali njihovi prekookeanski „sponzori“ da se ne uljuljka srpski rezervat na Severu i da Kurti malo nabilduje rejting, Vučić je odovud „marširao“ sa ruskim ambasadorom ( koji glumi zaštitnika, a suštinski ga je baš briga i za Kosovo i za Srbe van partikularnog interesa Rusije u toj igri), paradirajući „migovima“ za unutrašnju upotrebu i na radost Vulina. Onda su se i jalovi Evropljani setili da je to njihovo dvorište pa su se rastrčali da kao „smire“ stvari.Za to vreme tamo na tom Jarinju i Brnjaku čamili su oni kojih se ova igra najviše ticala, gledali kako im truli roba u kamionima ili su, tegleći kofere, kese i torbe pešačili tom zabiti ojunačeni vašarskim sletom naših aviona. ( BTW, a koga smo to mi mogli ili trebalo da bombardujemo? Albance? Trideset policijskih specijalaca? Kfor? NATO? Srbe? Ne, bila je to samo promocija „borbene gotovosti“ u cilju junačenja tzv. Vrhovnog komandanta, infantilna igrarija dečaka kome su ironija sudbine i komični usud istorije dali u ruke mogućnost da se zabavlja opasnim igračkama, ne bi li i tako nadoknadio hronični nedostatak samopouzdanja i bazične nesigurnosti. Najveći deo njegovih poteza i naših nesreća upravo proističe iz te uskraćenosti i pokušaja da se prikaže jačim i važnijim nego što jeste.)I onda su i jedna i druga strana proglasili nekakve pobede. Kakve pobede, ako se ne računa ona nad zdravim razumom, krhkim mirom i interesom običnih ljudi koji su korišćeni kao zamorčići i olovni vojnici besmislene blokade. Evo, koliko prosečnih građana Srbije uopšte zna o kakvim se to tablicama radi, sa kojim se to tablicama ne može na Kosovo, a sa kojim ne sme u Srbiju i kako će to sad odjednom sve rešiti neki „smokvin list“ belog stikera preko vajnih grbova? Zato znaju itekako ljudi koji tamo žive, jer im to komplikuje i onako komplikovane živote, ali opet dozvoljavaju da budu uvučeni u igre na sopstvenu štetu i za tuđu korist, umesto da „ukrste“ sa komšijama tu čašu rakije i lulu mira i kažu ono Da iskrenom pomirenju koje pominje čovek sa Kosova. Lako je reći, bojim se samo da im to ne bi dali oni koji fenomenalno žive od „brige“ za Srbe i Albance i nisu Srbi i Albanci toliki dušmani jedni drugima koliko im pomažu da to budu njihovi „osvedočeni prijatelji“. Svejedno, živeo albanski prijatelju, bar nas dvojica možemo da se ne mrzimo.Zauvar je!