Piše Ranko Pivljanin: Gore baklje, kuće i diplome

Prilično vatreno je počela ( tačnije nastavljena) predizborna kampanja. Gore baklje, gore kuće, prekjuče su gorele i diplome koje je jedna žena iz protesta ritualno spalila ispred zgrade republičkog parlamenta, a verovatno tinja i ona deponija u Vinči koja nas je celu zimu trovala. I čini se da nikoga ne brine ta vatrena stihija, kao da su u pitanju šumski požari u nekoj australijskoj nedođiji.

Problem je što ovo nisu vatre za koje su nadležni obični vatrogasci, njihov plamen osvetljava duboku nenormalnost društva i države u kojima je postalo legitimno ućutkati nekoga tako što ćete mu spaliti kuću.
Pokazna vežba vaspitavanja i zastrašivanja demonstrirana nad domom novinara Milana Jovanovića koji je spržen pre godinu i po dana očigledno nije bila dovoljna, pa je za vikend planula i kuća vojnog sindikalca Dejana Pavlovića u Surčinu.

Nisu kuće Jovanovića i Pavlovića izgorele zato što su napravljene od lako zapaljivog materijala, planule su zbog dugog jezika njihovih stanara. Prvi je pisao o marifetlucima političke vrhuške u Grockoj, drugi je pisao saopštenja i davao intervjue u kojima je podsećao na loše uslove u vojsci, nesavesno ponašanje dela komandnog kadra i neispunjena obećanja nadležnih.
Svaka od ovih vatri ima svoju poruku i svaka je, na svoj način, slika mordora u kome živimo.

Baklje na krovovima zgrada su signal i upozorenje političkim protivnicima ali i građanima koji ne misle kako je propisano da povedu računa šta rade, a istovremeno oslikavaju huligansku prirodu vlasti podsećajući da su stadioni i slični habitati rodno mesto većine njenih pristalica. A tamo gde se na tuđim krovovima pale baklje u znak političke podrške ili protesta, svejedno, goreće i kuće, a ni ljudi više nisu sigurni.
Buktinja koja je progutala diplome i licence Ene Nedić, profesorke srpskog jezika – bez obzira što su dežurni isterivači maka na konac požurili da bace sumnju na njen integritet; te studirala je sedam godina, te prosek joj je 7,7, te bila je član stranke… – jeste čin krajnjeg očaja onih koji su do svojih diploma došli redovnim putem, učeći i usavršavajući se se i na kraju su shvatili da im one ništa ne znače. Ona je svoje diplome spalila u ime svih njih, a nije jedina koja je ovo uradila.

Policajac Zvonko Lazarević je pre šest godina spalio u centru Kruševca diplomu Fakulteta odbrane – smer bezbednosti bezbednosti ( eto on je diplomirao sa devetkom) u znak protesta protiv nakaradne kadrovske politike i protežiranja nestručnih osoba u tamošnjoj policijskoj upravi.

Isto su sa svojim diplomama, doktoratima, naučnim radovima i priznanjima pre desetak godina uradili zaposleni u institutu „Centar za strna žita“ u Kragujevcu zbog maćehinskog odnosa države prema njima.
I ko zna koliko njih bi najrađe sa svojim diplomama uradilo isto što i ovi ljudi, jer im služe samo za skupljanje prašine, pa i za sprdnju onih koji su prečicama uspeli u životu. I koji, umesto diplomama, mašu bakljama i molotovljevim koktelima i na čijim vatrama se niko neće ogrejati. Iza njih ostaje jedino pepeo iz koga se može dići samo feniks nekog čudovišta sličnog njima. Pa ispočetka.