Piše Ranko Pivljanin: Brucoš Vučić

Vučić ode u košarkaške trenere, Čeda Jovanović u „tenisere“, još da se Šapić vrati vaterpolu a Dačić definitivno opredeli za pevanje i ostadosmo i bez vlasti i bez opozicije. U suštini, bio bi to idealan rasplet situacije: bolje da trpe pojedini sportovi i uši u kafani, nego cela država.

Fotografija predsednika sa indeksom uz koju objašnjava da je „po drugi put u životu postao student, ovoga puta – Visoke sportske škole strukovnih studija“ u želji da postane košarkaški trener za klince, u nekim drugim okolnostima i sa nekim drugim junakom, bila bi tek simpatična bizarnost, mala ludost ili, pak, odgovor krizi srednjih godina čoveka koji se u tom osetljivom dobu setio lopte.

Muškarci u tim godinama obično kupuju motore, sa mladim devojkama kao dodatnom opremom, u želji da ponovo osete vetar u kosi i dobro je da to nije bio Vučićev izbor. Ne smemo ni da ga zamislimo kako, uz geslo svoje partije „brže, jače, bolje“, izlazi na drum u sedlu neke ljute mašine. I u onoj staroj „škodi“ obezbeđenje ga jedva stiže kad im, s vremena na vreme, utekne, ko bi ga savatao u kubikažnoj „hondi“ ili „kavasakiju“.

Od same želje mnogo je kompleksnija druga rečenica iz predsednikovog objašnjenja povratka u studentske klupe a u kojoj kaže: „Ne biste verovali koliko sam srećan što posle mnogo godina krećem u ostvarenje dečačkih snova.“
Nešto tu ne štima. Možete li da zamislite klinca koji mrči loptu po betonu beogradskih blokova i želi da bude, primera radi, Duda Ivković, Kari Pešić ili Dule Vujošević ( uz duboki naklon svima njima), a ne Dragan Kićanović, Toni Kukoč, Vlade Divac ili Nikola Jokić? Kom dečaku je ideal šetnja iza aut linije, crtanje flomasterom po čart tabli i nervozno mlataranje rukama, a ne magični dribling, genijalna asistencija, zakucavanje sa ivice reketa ili šut sa „trojke“ koji rešava utakmicu?

Zato je „autoportret sa indeksom“ neka vrsta Roršahove mrlje iz koje se čita bol mladalačke uskraćenosti da se bude vrhunski košarkaš i pokušaj da se taj hendikep nadomesti i prevaziđe kroz posao trenera. Ne znam da igram i dajem koševe ali umem da organizujem igru. (To vam je kao sa novinarima koji ne umeju da pišu, pa odmah odlaze u urednike.) I u Vučićevom političkom delovanju, postupcima i nastupu prepoznaju se mehanizmi kompenzovanja frustracija koje su se gomilale i rasle u dugoj senci originalnog političkog oca, predugog opozicionarstva i poziciji igrača sa klupe za rezerve. Ostavi to traga.

S obzirom na kompleksnost njegove ličnosti i „ja mogu sve“ osećaju, nije isključena ni opcija da je Vučić u nerealnoj autoprojekciji sebe prevazišao Kiću i Praju i uveren je da sad od njega mogu drugi da uče, a ovaj sertifikat mu treba da ispuni formalnost. U tom slučaju problem je daleko složeniji. Ima u celoj ujdurmi i veštog „skretanja sa teme“, jer Vučić svoj dečački san, na konto našeg košmara, upravo živi.

Stoji i pretpostavka da je sve još jedna marketinška smicalica i propagandna frljoka o sebi kao čoveku koji je usvojio Lenjinovo geslo „Učiti, učiti i samo učiti“ i spreman je da se beskrajno usavršava na svim frontovima. Sad kad sam savladao Makijavelija, Vebera, Mila i Lao Cea, mogu da se posvetim dvokoraku i šutu sa osnovne linije.

Jedino nije realno očekivati da će on kome su politika, vlast i moć koju sobom nose ušli u krv, sve to napustiti i posvetiti se predavanjima na nekoj višoj školi, jedva čekajući da stečeno znanje prenese klincima u nekoj iznajmljenoj dvorani. Hoće, pod uslovom da ih sam drži a da se ista direktno emituju bar na dva kanala sa nacionalnom frekvencijom.
Što neko lucidno primeti: sreća, pa nije upisao medicinu, ali,ne lezi vraže, sa Vučićem se nikad ne zna. Epidemiologiju je već položio.